"Pretio je da će me BACITI SA TERASE, živela sam ČEKAJUĆI SMRT": Emilija iz Niša je zbog MUŽA NARKOMANA prošla pakao - "Tukao je i našu ćerku od 14 godina, zabrana prilaska ističe mu u januaru"

Kao mašinski inženjer i master inženjer zaštite životne sredine Emilija Stojanović (45) ima zavidnu profesionalnu biografiju. Rođena Nišlijka i danas živi u svom gradu iako svakog dana odlazi u Belu Palanku gde radi kao rukovodilac opštih poslova u jednoj kompaniji. I sve bi bilo pesma da je i u privatnom životu sve išlo kao na poslu, da u porodicu nije stigao najteži porok, droga.

Decu sam rađala jer sam ih želela

Posle osam godina zabavljanja, pet godina braka i dvoje divne dece, njen muž, njena najveća ljubav, pronašao je alkohol i narkotike koji su mu postali važniji od svega.

– Kući je dolazio retko, danju je radio, a noću ga nije bilo. Ja sam radila, vodila računa o kući i deci. Bilo mi je žao dece, ali i mene same. Bila sam usamljena. U jednoj od svađa, pristao je da prekine sa narkoticima, molio za drugu šansu uz obećanje da će sve biti kao ranije. Da bi ste razumeli zašto sam mu poverovala, ja sam tog čoveka mnogo volela. Jedno vreme je bio uzoran otac, bio sa nama, navodno prestao sa drogom. Tada smo se dogovorili da ostvarimo zajednički mladalački san da imamo troje dece. Kasnije su me ljudi, najčešće cinično, pitali zašto sam mu rodila troje dece ako sam trpela nasilje. Svima sam govorila da sam decu rađala jer sam ih ja želela. U braku smo bili 17 godina, a osam smo se zabavljali – priča Emilija.

Ova ljubavna priča počela je u srednjoj školi, a zajedno su krenuli na fakultet od kog je on odustao. Emilija stalno razmišlja o tome da li je već tada bilo nekih signala koji su mogli da je upozore, ali ih ne nalazi.

Kad si zaljubljena ne vidiš signale

– Verovatno je bilo signala koje zaljubljena osoba ne može da primeti, a uvek je bio pažljiv prema meni. Nisam naslućivala u šta će nam se život pretvoriti. Kada se 2013. rodila naša druga devojčica, naše treće dete, on se vratio starim navikama i načinu života. Tada počinju uvrede, pretnje i zastrašivanja, a sledećeg leta, dobro se sećam tog avgusta, dobijam prve batine. I to ne šamar. Bilo je tu udaranja glavom o zid, ja padnem na pod on me šutira gde stigne, a zatim pod dejstvom narkotika zaspi kao da se ništa nije desilo. I tako, red batina, red izvinjenja i molbi za novu šansu – seća se.

Tako su prošle tri godine. Emilijin muž odlazi na Maltu da radi i kao da je nestao na godinu dana. Kada je počeo da dolazi nije propuštao priliku da je tuče, vuče za kosu, preti kako će je zaklati. Vreme prolazi, njihova agonija traje i svaki njegov dolazak kući se završava groznim nasiljem.

– Februara 2021. godine posle jednog strašnog udarca u glavu sa decom odlazim kod drugarice čvrsto rešena da se nikada više ne vratim u kuću horora. Našla sam stan blizu dečje škole, našla sam advokata... U tih nedelju dana koliko smo bili kod drugarice, deca su odlazila kod njega. Jednog dana, doveo je decu u drugaričin stan i sav pokunjen me pitao da li može da uđe. Pustila sam ga. Opet je klečao, molio da mu pružim još jednu šansu. Bila sam odlučna da istrajem, da ne pristanem, a onda je pozvao decu i odglumio da će skočiti sa terase. Deca su se mnogo potresla, bilo je plača i vike i tako... Vratim se nasilniku – priča Emilija vidno potresena sećanjima.

U našoj kući niko nije smeo da plače

Život joj se nastavlja u začaranom krugu strahova, uvreda, udaraca, pa potom izvinjenja i molbi za oprost. Bila je bolesna, sa visokom temperaturom kada je prvi put rekla da želi razvod.

– On je bio potpuno trezan, nije bio pod dejstvom narkotika, ali se odgovor nije razlikovao. Krenuli su žestoki udarci u glavu, pretnje i uvrede. Deca su vrištala, a ja sam pokušavala da ih smirim. Nikada neću zaboraviti kada mi je pred njima zapretio: "Pomeni mi razvod još jednom, baciću te sa terase". Moj život se sveo na brigu o deci i njemu, konstantnom razgovoru sa decom, i mnogo sam učila. Master studije sam završila u roku sa prosekom 9,47. Radila sam od kuće i samo sam čekala kada će me zaista baciti sa terase ili ubiti. Živela sam čekajući smrt – priča.

Vreme je prolazilo dok je ona skupljala hrabrost da se odupre mužu nasilniku. Više nije bila jedina. Počeo je da tuče i njihovu ćerku koja je imala 14 godina.

– Nije bilo prvi put da i nju tuče, ali te večeri je bilo strašno. Čudo je kako strah ume da parališe čoveka. U pokušaju da je odbranim napravila sam gore jer je pobesneo... Nije nam dozvolio da budemo zajedno. Morala sam da legnem pored njega i nisam smela da plačem. Kod nas u kući niko nije smeo da plače. Kada je zaspao otišla sam kod ćerke u sobu. Nije plakala, ali sam u njoj videla neobičnu snagu i odlučnost kada je rekla da ujutru ide u policiju da ga prijavi. A ja, preplašena i nimalo hrabra sam je molila da to ne uradi. Bojala sam se da će nas obe ubiti. Međutim, moje hrabro dete sa svojih 14 godina odlazi u policiju i prijavljuje svog oca.

Budite hrabrije od mene

Usledila je mera zabrane prilaska i udaljavanje sa adrese na mesec dana. Za tih mesec dana Emilija je sa decom otišla u podstanare.

– Strah ne prestaje. On stalno zove i kad shvati da mu se nećemo vratiti vređa i napada kako sam ja kriva za sve... Nakon tri godine i četiri meseca, njemu se i dalje sudi za nasilje u porodici. Mi nismo htele da ga tužimo, ali javni tužilac ga tereti. Bojim ga se. Od suda je dobio zabranu prilaska koja ističe u januaru – priča sa strahom u očima.

Kaže da su ona i deca bolje, ali da će im biti lakše kada se stavi tačka na suđenje.

– Najstarija ćerka, naš spasilac, nije dobro psihički. Ima dijagnozu teške depresije, posttraumatskog stresa i anksioznosti. Ima svog lekara i već tri godine pije lekove. Nadam se da će uz Božju pomoć biti bolje.

Emilija nije imala nikakvu podršku sa strane. Pisala je svim mogućim institucijama i udruženjima, a na vapaje je dobila samo jedan odgovor.

– Žene iz Udruženja "Heroine" su došle u Niš, pronašle nas i pomogle u novcu, garderobi..., ali nam je najvažnija bila njihova podrška i saznanje da neko misli nas. Ženama koje trpe poručujem da se ne plaše jer se nasilnici hrane strahom. Pozovite 192, idite do policijske stanice, pomoći će vam, zaštititi vas od nasilnika. Tu je i sigurna kuća koja je bezbedno mesto sa stručnom pomoći, pomoći pri zaposlenju. Budite jake. Hrabrije od mene. Ja ću do kraja života živeti sa saznanjem da je moje dete sa 14 godina bilo hrabrije od mene.

Pogledajte BONUS VIDEO: