OVA ZEMLJA je čista magija, Srbi je OBOŽAVAJU IZ TRI RAZLOGA: Već 18 godina letujem na ISTOM MESTU i uvek kažem "poslednji put", pa opet odem

Agencija, all inclusive, Tunis, Port El Kantaui, isti lanac hotela, sedam ili deset noćenja – sve zavisi koliko dana za godišnji odmor mi preostane. Najneophodnije krpice u koferče, mozak na otavu, samo da su pasoš i knjige tu. I voila – letovanje može da počne!

A iskreno, nije ni čudo što Srbi toliko vole Tunis. Prvo – odnos cene i kvaliteta je nenadmašan: za novac koji na drugim destinacijama jedva pokrije smeštaj, ovde dobijete all inclusive odmor sa ozbiljnim hotelskim standardom, velikim bazenima i sređenim kompleksima. Drugo – svuda su uključene ležaljke i suncobrani, pa nema dodatnih troškova ni "jutarnje borbe" za mesto pod suncem. A treće, mnogima možda i najvažnije - hrana. Švedski sto je bukvalno mali gastronomski festival: od svežih salata i morskih plodova do mesa, voća i kolača, sve u neograničenim količinama, pa svako pronađe nešto za sebe i uvek se vrati za još "samo malo".

Ipak, ono čime Tunis osvaja svakoga je tirkizno, prozirno i toplo more - kao da ste zakoračili u neku razglednicu koja se pomera. Pesak – beo, mek i sitan kao puder, a plaža kilometarska, ne nazire joj se kraj. Ležaljke na sve strane, ali ipak dovoljno prostora da "bacite peškir" na pesak ako vam je baš takaf ćeif. I uvek pomislim isto: "E, ovde mi je mesto i kad jednog dana odem u penziju ovde ću da kupim apartman, pa da se preselim ko čovek". Naravno, odmah počnem da se ponašam kao da sam rođena u Africi, iako sam do juče nosila jaknu i patike i kukala na vreme u Borči. (Za one koji razmišljaju kao ja – kompletno opremljen apartman od 30 kvadrata u Portu košta oko 50.000 evra, drugi red od mora).

Hoteli su priča za sebe. Odavno sam naučila da se u Tunis ne ide u hotele koje imaju manje od četiri superior zvezdice – pet je prava mera, a razlika u ceni smešna. I ne, nisu "besni" kao oni u Turskoj, ali svi imaju ozbiljno prostrane sobe sa terasama, impoznatne holove u mermeru, velike bazene, parkove, profesionalno osoblje i vrhunske kuvare. Sobarice svakog jutra prave labudove i srca od peškira, obavezno stave cvetove jasmina iz hotelskog parka, donesu flaširanu vodu, zamrače sobu... Sve za potpuni ugođaj kad se vratim sa plaže.

Švedski sto izgleda kao izlog iz snova: začini mirišu, boje vrište, sve te mami da probaš - od dvadesetak vrsta salata, preko grilovanog i barenog povrća, do morskih plodova, mesa, kolača i voća. I onda dođe ona – harisa. Ponos Tunisa. Nešto poput kombinacije najljućeg kečapa i ajvara. Prvi put sam je probala hrabro, kao neko ko baš i ne voli ljuto. Posle tri sekunde sam shvatila da sam pogrešila, ali već sledeći dan - opet sam je uzela. Jer ta ljutina nije obična – ona te probudi, prodrma, natera da se nasmeješ sama sebi i praviš se da ti "nije ništa". I tako, zalogaj po zalogaj, zaljubim se i u hranu i u sopstvenu hrabrost.

A ljudi... E, oni su posebna kategorija topline. Svi su "my friend", svi imaju osmeh koji nije naučen nego iskren. Cenkanje na medini uvek je predstava – malo glumiš strogu štedljivu ženu (ne ide mi, priznajem!), malo se smeješ, malo odlaziš "uvređena", pa se vraćaš… i na kraju kupiš nešto što ti realno ne treba, al' nosiš kao trofej. I nekako ti bude drago što si deo te igre. Ove godine suvenir su dve kožne tašne koje sam sigurno preplatila, al' nema veze – uspomenama se u zube ne gleda. U "fix price" radnjama nema te vrste doživljaja, a asortiman je gotovo isti kao i na medini.

I dok u Beogradu, čini mi se, vreme leti, u Tunisu se ono razliva. Dani su dugi, topli, spori – svane oko šest, a sunce zađe oko osam. Tamo naučim ponovo da sedim i da ništa ne radim, bez griže savesti. Da pijem kafu, čitam knjige, satima plivam i gledam u nebo. Da stalkujem na Tviteru, da ćutim i da mi bude lepo. I to mi, iskreno, najviše nedostaje kad se vratim.

Neki prijatelji ne mogu da shvate zašto stalno biram Tunis. Njima bi, kažu, dojadilo da lenčare na plaži ili pokraj bazena, da uvek idu u isto mesto, da ne mrdnu iz letovališta (izleti su "pali" prilikom prvog dolaska u Tunis, sad mi treba pravi odmor). Verujem im, jer nismo svi isti. Tunis je moj izbor, jer tamo postanem ona verzija sebe koju najviše volim. Mekša, opuštenija, nasmejanija. I kad jednom osetiš kako je to – nema tog "novog mesta" koje može da te prevari i odvede na neku drugu destinaciju na letovanje. (Crna Gora je zasebna kategorija, nju mi ne dirajte!)

Zato ja svake godine "slučajno" završim u Tunisu. I već sad znam – sledeće godine ću opet pravac u Port El Kantaui, najlepšu luku na Mediteranu. Samo ću, reda radi, prvo malo da "razmislim" – kao i svakog leta.