Tajna tibetanskih monaha: Ako sanjate o sreći i blagostanju, OSLOBODITE SE SUVIŠNIH STVARI u kući, umu i životu

Verovatno ste čuli za zakon praznine, princip koji sugeriše da je, za privlačenje novog, neophodno stvoriti prostor uklanjanjem starog, nepotrebnog i suvišnog. Zasnovan je na ideji da univerzum ne trpi prazninu i da će se oslobođeni prostor, fizički ili mentalni, prirodno ispuniti novim prilikama, energijom ili stvarima. To se, u izvesnom smislu, može tumačiti i kao put do boljeg života.

Oslobodite prostor za nova iskustva

"Ono čemu se opireš, opstaje". Karl Jung je davno ukazao na paradoks ljudske psihe - što više pokušavamo da potisnemo određene misli, emocije ili traume, one postaju prisutnije u našoj podsvesti i umu, utičući na ponašanje, ali i na život generalno. Psiholozi, filozofi i tibetanski monasi imaju jednostavno objašnjenje...

Kada nešto neprestano potiskujemo, mi zapravo ne eliminišemo taj sadržaj iz svog unutrašnjeg sveta, već ga guramo još dublje, gde nastavlja da oblikuje naše reakcije, obrasce ponašanja, odluke. To na duže staze može dovesti do napetosti, anksioznosti, pristiska, stresa, mentalnih poremećaja, čak fizičkih problema.

A šta kad unutra više nema mesta? Zamislite čašu napunjenu do vrha mutnom vodom. Možete dosipati čiste koliko god želite, ona će curiti sa strane. Isto je i sa životom. Novo ne dolazi ne zato što mu "nije suđeno", već zato što nema gde da stane. U prevodu, moramo mu napraviti prostora. Mentalni vakuum. Ako je sve zauzeto, kako mislimo da napredujemo i izlečimo sebe?

Zašto se plašimo promena

"Ljudi su spremniji da pate nego da se menjaju", govorio je Lav Tolstoj. Dok god staro postoji, novo jednostavno ne može da "uđe". Ali, teško nam je da se promenimo - to je s razlogom jedan od najkompleksnijih i najvećih izazova s kojima se suočavamo tokom života. Promena uvek podrazumeva neizvesnost, često i rizik, što ne zvuči baš primamljivo, naprotiv. Lakše je biti ušuškan i siguran u zoni komfora, čak i ako ona uopšte nije komforna, čak i kada smo svesni da postoje bolje opcije.

Korak u nepoznato mnogima deluje kao scena iz horor filma. Pomisao da treba da se odvažimo na to obično prati tiha jeza, kao posvesna reakcija, jer pred sobom vidimo prazninu, samim tim i pretnju. Nedostaje nam poznati teren, nema podrške, nema garancija, i jasno je da nije svejedno. Ali, bez rizika nema ni napretka!

Stari posao je možda težak, ali razumljiv. Stari odnosi su možda bolni, ali poznati. Stare stvari su možda nepotrebne, ali "jednom će biti korisne". Zaključak je jasan - ne biramo novi život sa boljim opcijama, već ono što nam je poznato, ma koliko loše bilo.

Tri nivoa koji nam kvare život

Oslobađanje prostora mnogi doživljavaju kao uklanjanje suvišnih stvari. No, priča je dublja nego što mogu da zamisle. Postoje tri nivoa koji nam kvare život. Prvi je fizičko smeće: odeća "za kasnije", napuklo posuđe, kutije sa nepotrebnim drangulijama, pokloni od ljudi sa kojima smo odavno izgubili kontakt... Svaki od tih predmeta je sidro koje kao da tiho šapuće: "Ne mrdaj. Ostani ovde".

Drugi nivo je mentalni nered. Ogorčenost koja nam godinama leži u glavi. Reči izgovorene davno, ali i dalje odjekuju u nama. Greške koje se više ne mogu ispraviti, već nastavljaju da nas kažnjavaju. Uverenja poput standardnih degradirajućih faza da je "ljubav bol" i "nije mi suđeno". I tako dalje.

U trećem segmentu su odluke koje nemamo snage ili hrabrosti da donesemo, strahovi koji nas drže u neizvesnosti i ne dozvoljavaju nam da se pokrenemo, bolne uspomene koje nas ukopavaju u prošlosti, iako smo svesni da treba živeti za budućnost...

Na istom nivou je i društveno smeće: ljudi koji vas ostavljaju da se osećate još gore nakon interakcije sa njima. Oni koji vas ne podržavaju, već vas neprimetno obezvređuju. Oni koji vas, "sa najboljim namerama", vuku nadole.

Pustite ono što vas vuče prema dnu

"Misao nije stvarnost, ali stvarnost u kojoj živimo stvaraju naše misli", rekao je škotski filozof Sidni Benks. Ako prošlost neprestano pravi buku u našem umu, nećemo biti u stanju da čujemo budućnost, zar ne?

Postoji jedna sitnica koja nas čvrsto vezuje za ono što je prošlo. Zamislite je kao pokvaren sat. Vreme koje stoji. Može ležati bilo gde - u fioci, na polici, u našoj svesti. Ali njegovo značenje je uvek isto – da se ništa ne menja. Kad uhvatimo sebe da se slažemo s tim, shvatićemo da se naš život odvija u začaranom krugu, da stalno ponavljamo istu stvar, najčešće grešku, da i dalje stojimo na istom mestu.

Tibetanski monasi nisu bogati u tradicionalnom smislu. Luksuz, statusni simboli, materijalne stvari – to njih ne interesuje. Ali, imaju nešto što mnogima nedostaje: slobodu. Slobodu da otpuste ono što vuče ka dnu. Slobodu da se ne drže prošlosti. Na taj način stvaraju novi prostor, u kojem će biti dovoljno mesta za nešto što je živo i sveže. U nekom trenutku i nama će postati jasno, iako nismo monasi sa Tibeta, da nije bitno koliko u materijalnom smislu dobijamo, već šta u sebi čuvamo i da li to činimo na zdrav način.