Ceo Zemun znao je Lazu, DEČAKA PROSJAKA: Ljubica mu svako jutro davala 100 DINARA da kupi doručak, u NAJTEŽEM TRENUTKU uzvratio joj je za svu dobrotu

U Zemunu je živela žena kakvih danas ima sve manje. Ne po bogatstvu, niti po položaju, već po nečemu mnogo ređem – po iskrenoj i tihoj dobroti. Živela je lepo, uredno i bez oskudice. Nije volela da kuva pa su ona i suprug često jeli po restoranima ili naručivali hranu, ali je uvek vodila računa da bude kvalitetna. Mogla je sebi mnogo toga da priušti, ali joj je bilo jednako prirodno i da deli sa drugima. Komšiluk ju je poznavao kao vedru, glasnu i nasmejanu ženu, nekoga ko lako započne razgovor i još lakše pomogne.

Sa suprugom Arturom delila je brak kakav se danas retko viđa. On je bio poreklom Nemac i davne 1968. godine odlučio je da ostane u Zemunu zbog nje. Venčali su se bez velike ceremonije, ali sa dubokim poštovanjem koje se osećalo u svakodnevnim sitnicama. Živeli su mirno i dostojanstveno.

Ona je radila kao službenica, tačna i odgovorna, a Artur je bio prevodilac nemačkog jezika tih, kulturan i smiren čovek. Nisu imali dece, ali njihova kuća nikada nije bila prazna. Pomagali su drugima kad god su mogli: nekad novcem, nekad hranom, nekad samo lepom rečju.

Verovali su da je pomaganje drugima jednako prirodno kao jutarnja kafa ili večernja šetnja.

Jutarnji ritual

Nakon odlaska u penziju, njena jutra dobila su svoj ritam. Ustajala bi rano dok je grad još bio tih, obukla kaput i krenula ka pijaci. Uvek bi svratila u istu malu pekaru, kupila hleb i jogurt i nastavila put. Na stepenicama ispred crkve sedeo je dečak ne stariji od desetak godina, u prevelikoj jakni. Nije tražio ništa, nije govorio, samo je pružao ruku.

Nikada nije prošla pored njega a da mu ne ostavi sto dinara.

"Za doručak", rekla bi tiho.

On bi klimnuo i stisnuo novac u šaci. Nije znala njegovo ime niti je pitala. U njenim očima nije bio prosjak, već dete kome je život prerano postao težak. Godinama je trajala ta tiha razmena novac, pogled i jedva primetan osmeh.

Dan kada je sve utihnulo

Jednog decembra Ljubičin suprug je iznenada preminuo od srčanog udara. Bez oproštaja, bez poslednjih reči. Kuća je odjednom postala prevelika, a tišina preglasna. Prestala je da izlazi, prestala je i da prolazi pored crkve. Dani su prolazili sporo, bez ritma i smisla Posle sahrane, po povratku kući, ispred vrata ju je sačekala kesa. U njoj su bili cveće, čokolada i mala presavijena cedulja. Na njoj je pisalo:

"Hvala vam što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim ja da budem čovek prema vama." Potpis: Laza.

Suze su same potekle. Dečak koji godinama gotovo da nije govorio rekao je sve jednom rečenicom.

Dobro se dobrim vraća

Laza je u međuvremenu smešten u dom za nezbrinutu decu, krenuo je u školu, ali ženu nije zaboravio. Počeo je da dolazi vikendom, pomaže oko dvorišta i pravi joj društvo. Slušao je njene priče o Arturu i starim vremenima. Kuća u kojoj je dugo vladala tišina ponovo je dobila glas. Godinu dana kasnije napisala je testament i sve što ima kuću, dvorište i malu radionicu ostavila njemu.

"Ovo dete me nije zaboravilo", rekla je komšiji. "A takve stvari se pamte", prenosi Stil.

Pogledajte BONUS VIDEO: