Emir Kusturica je Andriji Miloševiću tražio da se ugoji zbog uloge, on sad sve otkrio: "To mi bar nije bilo teško"

Nakon decenije od snimanja svog poslednjeg igranog filma „Na mlečnom putu”, Emir Kusturica započeo je rad na novom ostvarenju „Čuružanka“, porodičnoj drami koja u fokus stavlja složene porodične odnose, nasleđe i emotivne rane koje godinama ostaju nerazrešene.

U filmu igraju Tamara Dragičević i Andrija Milošević, koji ne kriju uzbuđenje zbog saradnje sa proslavljenim rediteljem. Na početku snimanja filma govorili su o tome kako su doživeli Kusturičin poziv, radu na novim likovima i temama koje će „Čuružanka“ doneti publici.

Govoreći o trenutku kada je stigao poziv za film, Tamara Dragičević nije želela previše da otkriva lične utiske.

- Rekla sam da je poziv došao u jednom posebnom trenutku, a uvek je lepo kada nam se čini da se nešto dešava u najboljem i najlepšem momentu. U mom slučaju je zaista bilo tako. Zapravo me je prvo pozvao producent Zoran Janković i rekao:”Ti radiš Kusturičin film, ima za tebe jedna lepa i velika uloga.” Jedva sam čekala da uzmem scenario. Već sutradan sam otišla u “Košutnjak film”, pročitala ga, naravno, u jednom danu, i od tada nekako kreće ova naša priča. To je bilo pre otprilike dva i po meseca, kada sam dobila poziv. Polako su počele pripreme, a u nama se već rađao taj lik i na nekom nesvesnom nivou počeli smo da razmišljamo o njemu, uz sve obaveze koje smo imali - predstave i privatni život. I evo nas danas ovde, spremni, orni, a svako u sebi nosi nešto svoje.

Mogu samo da kažem da sam jedan ovako predivan osećaj imala još jednom u karijeri, koja nije ne znam koliko velika, i pokazalo se da me taj osećaj nije prevario. Sličan, možda čak i isti osećaj imam i sada kada je reč o ovom filmu i ovom snimanju. To me raduje i nekako mi uliva sigurnost - priča glumica.

Na pitanje šta izdvaja porodičnu dramu „Čuružanka“ u odnosu na mnoge domaće i strane filmove koji se bave povratkom dece u porodični dom, nasledstvom i nerešenim traumama, Tamara ističe da je ključ upravo u ljudskosti priče.

- Pre svega, to je iskrena, topla i uzbudljiva priča. Ne znam zašto je to tako, ali kao da su se kod nas pomalo zaboravile porodične teme. Kao da smo ih se u jednom trenutku zasitili ili možda ljudi više nisu znali iz kog dramaturškog i rediteljskog ugla da im priđu. A publika se, i na filmu i u pozorištu, uvek najviše raduje tim ljudskim, naizgled običnim pričama koje možda nisu velike, a zapravo jesu najveće kada se bavimo odnosima unutar porodice. Na kraju svega, to je ono najvažnije i najlepše što nam ostaje.

Svi živimo sa svojim porodicama, onima iz kojih smo potekli i onima koje smo sami stvorili. Tako da je svaka nesrećna i drugačija na svoj način - ističe umetnica.

Govoreći o tome koliko je glumcu teško da, radeći na ovakvoj temi, ne posegne za ličnim iskustvima i emocijama, Tamara kaže da je to gotovo nemoguće izbeći.

- Svaka priča je nova, posebna i drugačija. Ali svi mi sigurno, na jednom dubokom i nesvesnom nivou, crpimo iz svojih života i iz svog emotivnog pamćenja. I meni se sada javljaju neke asocijacije koje su mi bliske i bude u meni emocije koje možda hoću, a možda i neću potpuno osvestiti. Ali sigurna sam da svako od nas prolazi kroz to sada, pred početak snimanja, a sigurno i tokom samog snimanja. Upravo je to najuzbudljivije.

Za Andriju Miloševića, Kusturičin poziv predstavlja mnogo više od nove uloge.

- Za svakog glumca ovo je, faktički, priznanje. Kada vas pozove ovakav reditelj, to znači da vas je gledao. Nije vas pozvao bez veze. Gledao vas je i rekao: “Pa ovaj je super, dobar glumac, dobra glumica. Ovo mi treba.” Okupio je zaista fantastičnu ekipu.

Od Vahida Džankovića pa nadalje, svi su fenomenalni glumci, videćete. Naravno, na čelu sa Vesnom Trivalić, jednom od naših glumačkih legendi uz koju smo, pretpostavljam, svi odrastali. Zato će ovo biti izuzetno zanimljivo iskustvo. Za glumca je uvek posebno kada radi ovako veliku, a istovremeno intimnu stvar. Ovo je film koji sigurno teži umetničkom izrazu i koji će biti urađen na vrhunskom nivou, jer iza njega stoji takav reditelj. Kusturica je simbol naše kinematografije i kada igrate u njegovom filmu, to je zaista nešto posebno.

Kada je reč o omiljenim naslovima iz Kusturičinog opusa, Andrija nema dilemu.

- Uvek su to “Sećaš li se Dolly Bell?” i “Otac na službenom putu”. Za mene je to nešto najbolje.

Govoreći o novom pristupu radu na ulogama, Milošević kaže da se poslednjih godina sve više bavi spoljnim aspektima transformacije likova.

- Ranije nisam mnogo obraćao pažnju na te spoljne aspekte. Međutim, radeći na “Ubicama mog oca”, a pre toga i na još jednoj seriji, kao i na filmu “U šetnji sa lavom”, počeo sam da istražujem i taj deo glumačkog procesa.

Zatim sam slušao mnoge vrhunske svetske glumce koji imaju mnogo više vremena za pripremu uloga nego što ga mi ovde imamo. Gledao sam kako oni pristupaju poslu i odlučio da isprobam neke nove metode i veštine. Iskreno, to mi je postalo veoma zanimljivo.

Za ovu ulogu sam razgovarao sa Kustom i pitao ga: ”Hoću li da smršam za film?” A on mi je rekao:”Ne, ne, ostani takav, još se malo udebljaj.” Što meni, priznajem, nije bilo teško. (smeh) Moja lepota možda trpi zbog toga, ali pokušaću da svima prikažem svoju unutrašnju lepotu, pa oni koji su zaljubljeni u mene neće doživeti ništa loše zbog toga.

Na pitanje da li su fizičke transformacije najteži deo glumačkog posla, odgovara da to ipak nije slučaj.

- Kod nas se često razmišlja o tome kako ćemo izgledati na filmu ili u seriji. I ja sam dugo razmišljao na taj način. Međutim, poslednje dve ili tri godine više mi to nije bilo najvažnije. Hteo sam da likovi koje igram budu različiti. Moram da priznam da me je na to podstaklo i moje veliko prisustvo na društvenim mrežama.

Kada ste svakodnevno prisutni pred publikom u svom privatnom izdanju, onda je važno da u ulozi napravite određeni otklon od te slike. I zbog sebe, da biste lakše poverovali u lik, i zbog publike, da bi dobila nešto novo, a ne ono što svakodnevno može da vidi na Instagramu, Tiktoku ili drugim mrežama. Danas je privatni život postao neka vrsta lične karte u javnom prostoru i to je potpuno novi aspekt o kojem glumci moraju da razmišljaju. Zato sam poželeo da napravim određenu distancu između sebe i svojih likova.

Govoreći o junacima filma „Čuružanka“, Andrija ističe da su svi oni složeni i na svoj način neobični.

- Apsolutno. I Tamarin lik i moj, pa i svi ostali likovi, jesu ljudi koji hodaju po ivici. Pritom, pitanje je šta je danas uopšte normalno. Živimo u vremenu u kojem je normalizovana neka nova normalnost, pa su svakakvi ljudi prihvaćeni kao potpuno obični. Ovi junaci, međutim, u sebi nose određene vrednosti ljudskog karaktera. Upravo je o tome govorio i Kusturica. U tome je vrednost ovog filma i ovih ljudi.

Zašto ova porodica opstaje? Zato što u svakom od tih likova postoji zrno vrednosti koje uspeva da preživi uprkos vremenu koje ih pritiska i menja. Film zapravo postavlja pitanje kako takvi ljudi uspevaju da sačuvaju porodicu. Upravo će taj odnos između onih kojima porodica nešto znači i onih koji nemaju predstavu šta porodica jeste biti prostor u kojem ćemo se glumački tražiti - priča on.

Na pitanje kako bi međunarodna publika mogla da doživi ovu priču o porodici i Balkanu, Andrija smatra da su suštinske vrednosti univerzalne.

- Nisam siguran da ljudi svuda gledaju toliko drugačije na porodicu. Naravno, kod nas postoje specifičnosti. Negde deca sa osamnaest godina odlaze od kuće, a kod nas neko ostane i pedeset godina. Ali gde ćete pronaći pravu meru? Ja sam otišao sa trinaest godina, pa mi ništa ne fali - kroz osmeh glumac konstatuje.

Tamara dodaje da bi stranoj publici pojedini aspekti života na Balkanu mogli delovati egzotično.

- Ako film dođe do njih i budu imali priliku da pogledaju Kusturičin film, verujem da će im neki detalji biti čista egzotika. Ali te porodične vrednosti, to jezgro i suština, mislim da su svuda isti.

Sa Tamarinim mišljenjem se slaže i Andrija.

- I ja mislim da je suština u ljubavi. Danas ćete često videti ljude koji mnogo pričaju o ljubavi i velikim vrednostima, a zapravo je jasno da ih ne razumeju. To su često samo floskule koje služe za izgradnju nekog spoljnog imidža. Dovoljno je da ih malo pažljivije slušate i odmah vidite koliko zaista razumeju ono o čemu govore. Danas nekoga nešto pitate, a on vam odgovori:”Top.” I šta onda više da pričamo? Šta znači “top”? To je oružje kojim se puca. Kada čovek ne zna šta da kaže, često posegne za takvim rečima.

Zato se nadam da će ovaj film biti mnogo više od tog “topa”. Da će biti dublji, složeniji i sadržajniji. I verujem da će upravo takav i biti - mišljenja je Milošević.