Jelena Jovičić i njen partner Marko odlučili su da napuste gradski život i sagrade novu kuću i život u selu Ivanovo, Banat.
Njihova kuća je podignuta iz temelja i u završnim radovima učestvuju lokalni majstori, dok se useljenje planira za septembar uz veliku proslavu.
Od gradske vreve do mirnog Banata, od užurbanog života do kuće iz snova, Jelena Jovičić je odlučila je da okrene novi list.
Glumica je sa partnerom Markom pronašla svoj mir u Ivanovu, gde grade ne samo novu kuću, već i novi životni početak. U tom domu, koji nastaje od temelja i koji je, kako kaže, ostvarenje njenog dugogodišnjeg sna, spojili su ljubav, porodicu, prirodu i želju da žive sporije i jednostavnije.
A iza te odluke krije se mnogo više od preseljenja, priča o korenima, ljubavi, deci, novom početku i Banatu kojem se Jelena, čini se, oduvek vraćala.
- Oni koji me dobro poznaju znaju da sam ja Pančevka i da sam odrasla u Pančevu. A oni koji me još bolje poznaju, znaju da sam po tatinoj liniji, odnosno po babinoj i tatinoj majci, iz Alibunara. To je jedno prelepo malo mesto, nadomak Deliblatske peščare. Navikla sam na ovo okruženje i na ovakvu vrstu prirode i svega onoga što okružuje nas koji živimo u Banatu - započinje priču za “Blic” Jelena Jovičić.
Želja za životom na selu javila se, kako kaže, još tokom korone, kada su mnogi poželeli da pobegnu iz gradova.
- Kada je bila korona, kada su svi bežali na selo, ja sam strahovito imala želju, kao i svi ostali, da imam neku svoju kuću na selu, gde bih živela. Imam kuću u Alibunaru, ali ta kuća nije samo moja, već je kuća i moje braće, jer tata ima rođenog brata. Želela sam da imam nešto svoje i tražila sam kuće sa svojom mamom. Gledala sam raznorazne, od Dubovca, Alibunara, Vladimirovca, Banatskog Novog Sela, sve nekako na toj trasi Beograd–Vršac, ka Temišvaru.
Ipak, kuću iz snova tada nije pronašla. Umesto toga, sa majkom je kupila stan na moru u Donjoj Lastvi.
- Inače jako volim more i želim da imam nešto, neku svoju nekretninu na moru, odnosno moja deca. Pitala sam se zašto sada nisam kupila ništa na selu. Međutim, u međuvremenu sam upoznala svog sadašnjeg partnera. Kada sam ga upoznala, na jednoj slavi, na Đurđevdan, on mi je rekao: “Je l’ znaš, sutra počinjem da kopam temelje, pravim kuću.” Ja sam ga pitala: “Stvarno? Gde?” On mi je otkrio: “U jednom selu pored Pančeva.” Kada mi je rekao da je u pitanju Ivanovo, nisam mogla da verujem. Ja sam Pančevka i odlično znam gde je Ivanovo. Čak sam ranije gledala jednu divnu kuću tamo, koja je vrlo brzo bila prodata.
Kada je čula da Marko gradi kuću u Ivanovu, Jelena je, kako kaže, bila presrećna.
- Ne mogu da verujem da je to baš takva koincidencija. Još više sam se zaljubila, jer je to meni bio san.
Ivanovo je, prema njenim rečima, upravo ono što je tražila.
- Nekretnine ovde nisu jeftine, jer je selo skroz kockano, sređeno, podšišano. Sve su kuće maltene sređene. Ovde nema puno ljudi, ima oko 900 stanovnika. Kada sam to čula, iste sekunde sam se još više zaljubila u Ivanovo.
Na pitanje da li u svemu tome vidi i neki sudbinski znak, Jelena kaže da nije fatalista, ali da veruje u dobro.
- Ne verujem ja u te sudbine i nisam nikakav fatalista. Nikakve karmičke veze, to mene uopšte ne zanima. Ja sam vernik i verujem samo u dobro, u dobre ljude i u to da će sutra biti bolje, jer na tome počiva svet - ističe ona.
Kuća u Ivanovu nije stara kuća koju su renovirali. Stara građevina je srušena, a nova je podignuta od temelja.
- Ova kuća se zida, nije stara kuća koja je adaptirana. Srušili smo staru kuću i počeli da je pravimo skroz ispočetka, sa sve temeljom. Ona se polako završava. Ostali su još zadnji fini radovi, lajsnice, nameštaj je stigao. Deo nameštaja kupili smo i u inostranstvu. Bili smo u Istanbulu i tamo kupili sve što nam treba.
Useljenje smo zakazali za 19. septembar
Do 19. septembra, sve bi trebalo da bude spremno za veliko useljenje.
- Do 15. septembra mora da bude sve gotovo, tačnije do 19. Znam da će biti sve u zadnji čas, ali tada pravimo veliko useljenje i veliku proslavu ovde kod nas. Biće dosta ljudi, svih naših prijatelja. Napravili smo da to bude baš datum za pamćenje, i za mene i za Marka lično. Ja sam ove godine napunila 50 godina, ovo nam je useljenje, a kasnije želimo to da krunišemo i lepim brakom.
Ljubavna priča Jelene i Marka počela je prošle godine, a danas, kaže glumica, njih dvoje uživaju u miru koji su pronašli jedno u drugom.
- Sve je super, hvala Bogu, da kucnemo u drvo. Pronašli smo mir jedno u drugom. Neću ništa da ureknem. Samo nam želim da budemo zdravi, jer ništa ne vredi ako nema zdravlja. To je ono što nam najviše želim.
Posebno mesto u njenim željama zauzimaju deca i porodica.
- Od mame mi je ostalo da, kad god vidim mlad mesec, pomislim na neku želju. Nikada nisam imala neke velike želje, da imam ovo, da radim ono, da imam puno para, ništa materijalistički. Uvek sam imala želju samo da svi budemo zdravi, da budemo srećni. I evo, mogu da kažem, hvala ti. Kucamo se u drvo, da tako i ostane.
Jelena je svesna da je ovo za oboje treća sreća, ali upravo zato na ljubav danas gleda drugačije nego ranije.
- Šta je ljubav zavisi od toga ko kako gleda na to. Ljubav nije samo strast, već i prihvatanje osobe onakve kakva ona po prirodi jeste. Ljubav je razumevanje, ljubav je briga za tog nekog, konstantna. Ne zato što to tako treba, nego zato što to osećate - smatra umetnica.
Za nju je ljubav i kompromis, ali onaj koji ne predstavlja teret.
- Kada taj kompromis nije težak, nego imaš želju da prihvatiš tog nekog i da ga razumeš, onda je to sveukupno ljubav. To je podrška konstantna, i u sopstvenom razvoju ličnosti, jer svi se mi sazrevamo ceo život. Niko nije sazreo pa čeka druge da tu stignu na tu stanicu. Ceo život sazrevamo.
Jelena kaže da se ona i Marko u mnogo čemu odlično dopunjuju.
- Poklopili su nam se karakteri i temperament. Vrlo smo slični, u dosta stvari smo slični. Od nekih efemernih i trivijalnih stvari, šta volimo da jedemo, do načina života i tog cirkadijalnog ritma, kada ustajemo, kako zamišljamo zabavu, odmor, rad, kako treba da izgleda jedan dan. Volimo da porazgovaramo o svemu što smo uradili, šta je bilo dobro, šta nije bilo dobro. Volimo da ukažemo jedno drugom na neke stvari koje nisu u redu i da ovaj drugi to prihvati potpuno zrelo i normalno. Tako da se skroz razumemo.
Najveća želja joj je da takav mir potraje.
- Nemam nikakvu žalbu na naš odnos, osim što nam želim mnoga leta, da budemo svi zdravi. Ne samo nas dvoje, nego i naša deca, sutra unuci i naši ljudi koje volimo, jer to je isto ljubav. To je deo naše veze, svi su oni deo nje.
Jelena ima dvoje dece, sina Mateju od 18 i ćerku Anđelu od 14 godina, dok Marko ima sina od 23 godine. Njihove porodice, kaže, lepo su se uklopile.
- Lepo smo se uklopili svi, baš lepo. Oni su sada u nekim godinama kada mi treba da ih podržimo da idu, da rastu, da se bave nečim svojim, odnosno svojim strastima i svojim budućim partnerima. Mi smo tu da im budemo podrška, da im pružimo toplinu, ljubav, razumevanje i pomoć kada im je potrebna - smatra umetnica.
Za Jelenu su deca jedan od najvažnijih razloga zbog kojih život ima smisla.
- Oni su nama ono zbog čega živimo, pored nas samih. Nismo samo sebični da mislimo o nama. Kada su naša deca dobro, onda smo i mi dobro. To je jedan lep krug zahvalnosti njima i njihove nama.
Kada je vaspitanje dece u pitanju, smatra da je važno pronaći meru.
- Za dobar odgoj dece treba dobro vaspitanje, što naša deca imaju, dobro obrazovanje, a tu su tek krenuli u neke priče dobrog obrazovanja, i blaga oskudica. Trudimo se da naša deca ne žive u nekom izobilju, ali da opet znaju da cene to što imaju.
Na pitanje da li za sebe može da kaže da je srećna žena, Jelena odgovara bez mnogo razmišljanja.
- Pa jesam hvala Bogu. Moj život je bio sadržajan, ali bilo je momenata kada nisam bila srećna.
O svojim teškim trenucima nikada nije želela javno da govori.
- Zašto bih pokazivala? Svi imamo te momente, i kada smo srećni i kada nismo srećni. Imamo tragične momente kada izgubimo neku osobu, kada smo povređeni i ostavljeni, kada se borimo za nekoga, kada nas neko shvati zdravo za gotovo. To su sve normalni delovi života. Uspešnog dela karijere, manje uspešnog, borbe za potomstvo kod nekog. Kod mene to nije bio slučaj, ali mnogo ljudi se danas sa tim bori.
Rano je, kaže, naučila šta su prave životne vrednosti.
- Vrlo rano sam imala oko sebe ljude koji su se bukvalno borili da prežive svoj život, od male dece do mojih najrođenijih. Tako da sam na vreme shvatila šta su u stvari prave životne vrednosti i da treba ostati normalan i na zemlji. Šta god u životu da postigneš, treba da čuvaš srce da bude što bolje, da bude zdravo i dobro, i da se boriš da sutra budeš dobro, iako trenutno nisi. Treba da nastaviš da ideš i da ne odustaješ od vere u dobro.
Tu lekciju, kaže, danas prenosi i svojoj deci.
- Istrajnost na ispravnom putu donosi nagrade. To mojoj deci stalno govorim. Smatram da sam, ako ništa drugo, istrajnošću možda u svemu tome postigla da se sada trenutno osećam veoma dobro, da sam uspela da dobijem taj trenutak sreće.
A jedan od razloga zbog kojih se danas oseća dobro jeste i odluka da napusti veliki grad.
- Veoma sam srećna što sam zdrava, što smo svi dobro i što pravimo sebi gnezdo baš tamo gde smo želeli, da pobegnemo od velikog grada, u kome više ja ne vidim ono što sam nekada videla.
Iako je rođena Beograđanka, Jelena je odrasla u Pančevu i kaže da joj je odnos prema Beogradu vremenom postao drugačiji.
- Ja Beograd volim. On je bio lep grad kada sam ja došla. Međutim, da li to ima veze sa godinama, ograđujem se, meni je sve manje lep, sve više je postao naporan. Počeo je da me melje. I dalje ima divne kutke. Volim Kosančićev venac, Kalemegdan, Adu Ciganliju, reke... Ali kako više odmičemo, one se sve više zatvaraju, sve je manje pogleda, sve manje prirode oko nas. Onda sam shvatila da je možda vreme da se izađe iz takve vrste života.
Napunila sam 50 godina i odlučila sam da okrenem novi list
Sa punih 50 godina, odlučila je da okrene novi list.
- Sve u svemu, napunila sam 50 godina. Odlučila sam da promenim nešto i uspela sam u tome, hvala Bogu. I to je to.
Njena ćerka Anđela, koja je nedavno napunila 14 godina, i dalje pokazuje izražen umetnički talenat.
- Da, i dalje je umetnička duša. Leti, ne mogu da je probudim, spava do ne znam dokle. Vodimo bitke što se toga tiče, ali ako je to jedina bitka, onda sam stvarno presrećna što su zdravi.
Jelena kaže da Anđelu ne opterećuje kućnim poslovima, ali da je nedavno poželela da je malo više uključi u svakodnevne obaveze.
- Stvarno je ne opterećujem nikakvim kućnim poslovima. Retko kada tražim od nje nešto, da baci đubre ili uključi, isključi mašinu za veš i prebaci u sušilicu. Ali kažem joj:”Ako ništa drugo, makar crtaj.” Juče sam je pitala šta je radila, a ona mi kaže:“Mama, ti ne znaš koliko sam ja slikala juče.” Tako da verujem da će ona sigurno otići u neke umetničke vode - otkriva glumica.
Posebno je zanimljivo što je, uprkos tome što nije naročito zainteresovana za prirodne nauke, Anđela odličan đak.
- Nju uopšte ne zanimaju matematika, fizika, hemija, nije zaluđena egzaktnim naukama. Verovatno će biti neka umetnica.
Sin Mateja, s druge strane, već pravi veliki korak ka samostalnom životu. Nakon školovanja u francuskom obrazovnom sistemu, konkurisao je na više univerziteta u Francuskoj.
- Završio je osnovnu školu i francusku gimnaziju, koja je u stvari kao državna francuska škola, samo što je srpski državljani plaćaju. Po tom programu državne škole konkurisao je na univerzitetima u Francuskoj, od Sorbone, preko jednog čuvenog univerziteta u Parizu, pa u Lionu, Marseju, Eks-an-Provansu, Nici. Skoro svuda je prošao. Mislim da je čak i na Sorboni i na tom univerzitetu u Parizu prošao, ali se odlučio za Nicu. Naravno i tata je takođe podržao njegovu odluku, tako da će od 1. septembra krenuti na elektrotehničko inženjerstvo.
Majka mu je, kaže, savetovala da izabere sredinu u kojoj će moći da uživa u mladosti, a ne samo da studira.
- Rekla sam mu da treba da gleda na život i da je za njega najbolje da bude pored mora i na suncu. To je ipak grad koji ima mnogo više sunčanih dana nego, na primer, Pariz. Od svega u detinjstvu, odnosno u ranoj mladosti, njemu će ostati ti studentski dani koje će pamtiti. Posle toga stižu obaveze, zaposlenje, odgovornost, ženidba, posao, deca i sve ono što dosta samelje čoveka. Pa da, kad već studira, da pamti te svoje studentske dane.
Nica mu, smatra Jelena, pruža upravo ono što je želela za njega.
- Tu mu je blizu Italija, sve je blizu. On može i u Pariz uvek da ode na postdiplomske studije. A Provansa je stvarno predivna. Mislim da, kada živiš u Provansi i kada živiš u nekom velikom gradu koji melje, nisi isti čovek. Evo, ja sam dokaz. Ja sam na kraju pobegla iz velikog grada.
Ipak, odlazak sina u inostranstvo neće biti lak za nju.
- Pa kako da mi ne nedostaje? Ne znam uopšte kako će to izgledati. Ni sada se u poslednje vreme nismo mnogo viđali, jer ima puno obaveza. Tamo u francuskoj školi se dve godine polažu ti maturski ispiti.
Ipak, uteha joj je što će se viđati i što je Matija obećao da će dolaziti.
- On mi je rekao i obećao da će dolaziti, a odlazićemo, bogami, i mi tamo kod njega. Želim mu sve najbolje. On se odlučio da završi univerzitet, nije hteo višu školu. Sam je insistirao na tome, iako smo mu rekli da je sasvim u redu da završi višu školu i odmah počne da radi, jer oni svojim studentima nude zaposlenje. Međutim, on je hteo da bude univerzitetski obrazovan i da možda kasnije ode na neke postdiplomske studije. Možda će ga zanimati da bude naučnik, fizičar. Videćemo - kaže ona.
Za Jelenu, međutim, jedno je već sigurno, posle svega što je prošla, sada je pronašla ono za čim je dugo tragala: mir, porodicu i svoje mesto pod banatskim nebom. Ivanovo za nju nije samo nova adresa, već početak jednog drugačijeg života, daleko od gradske vreve, a blizu onoga što smatra najvažnijim.
Kada je reč o profesionalnom planu, Jelena i dalje igra svoje dobro poznate predstave u Pozorištu na Terazijama, dok je nova pozorišna sezona već pred vratima.
- Na profesionalnom planu igram svoje stare predstave. Trenutno se kod nas radi “Pretty Woman”, odnosno “Zgodna žena”. Ja nisam u toj podeli. U podeli su mladi ljudi iz našeg teatra i oni koji su prvi put kod nas. Dosta je dobra i jaka ekipa i ja im želim puno sreće - kaže glumica.
Ipak, kada je reč o televiziji, iza nje su dva nova projekta.
- Snimila sam u međuvremenu dve serije. Jedna je “Savršen nered”. Tu sam imala lepu ulogu. Odnosno tumačim bleskastu ćerku koja živi u Dubaiju i čiji je život prilično buran.
Drugi projekat “Marina i Futa” je posebno zanimljiv jer je Jelena dobila priliku da odigra jednu od najvećih estradnih zvezda Lepu Brenu. Serija govori o Marini Tucaković i njenom suprugu Aleksandru Raduloviću Futi, a Jelena je u njoj tumačila Brenu u periodu osamdesetih godina. Za ovu ulogu glumica je imala i dragocenu pomoć same Lepe Brene, koju je kontaktirala čim je saznala da će je igrati.
- Brena mi je pomogla. Kontaktirala sam je i rekla da sam dobila da igram nju. Mi se znamo, prijateljice smo. Komunicirale smo malo, ne nešto mnogo, ali mi je par stvari rekla, kao neku vrstu vodilje u kom pravcu da vodim lik, jer ona najbolje zna kakva je bila kada je bila mlada.
Poseban izazov bio je da se dočara Brena iz osamdesetih, a ne samo da se napravi imitacija njenog današnjeg izgleda i načina govora.
- Kada sam imitirala nju kako govori, manje sam išla na to da je “imitiram”. Ostala je ta nazalna boja, ali ne toliko. Prosto sam želela da ja dam sud o tome kako je ona govorila kada je bila mlada. Svi mi prođemo raznorazne faze i dođemo do toga kako sada govorimo. Nisam ni ja govorila ovako kao mlada. Sigurno je to bio malo neki falsetić, i onda sam se trudila da to ostavim za zrelu Brenu.
Veliku pažnju privukao je i izgled glumice u ulozi legendarne pevačice, a posebno frizura. Za to je bio zadužen njen frizer Bojan Mijailović.
- Perika je bila fenomenalna. Periku je uradio moj frizer koji je napravio bukvalno identičnu Breninu kosu iz osamdesetih.
Nastavak snimanja, koji bi trebalo da počne krajem godine, donosi i novu fazu Breninog života, devedesete godine.
- Sada će biti druga perika. Možda će samo biti drugačiji način stilizovanja kose, ali to je ta ista dužina i boja.
Priča se i da je upravo Lepa Brena želela da Jelena Jovičić bude glumica koja će je igrati.
- Moguće. Ja ne znam, nemam taj podatak. Videle smo se pre nekih mesec dana i razgovarale smo.
Ipak, reakcija Lepe Brene kada joj je Jelena saopštila da je dobila ulogu govori dovoljno.
- Samo znam da je, kada sam ja rekla:”Zamisli, Breno, dobila sam da igram tebe”, ona rekla:”Pa naravno, pa ko bi drugi?”
A upravo će spoj ličnog pristupa i pažljivog proučavanja Brenine mladosti, kako Jelena kaže, biti ključan za njenu interpretaciju. Cilj joj nije da napravi puku imitaciju, već da publici približi Brenu iz vremena kada je tek gradila put ka statusu jedne od najvećih zvezda domaće estrade.
Odlučili smo da stanemo na "ludi kamen"
Iako joj papir, kako kaže, nije presudan, Jelena Jovičić i njen partner Marko ipak su odlučili da svoju ljubav zaokruže brakom. Posle zajedničkog života, izgradnje kuće u Ivanovu i stvaranja novog porodičnog gnezda, pred njima je još jedan veliki korak.
Upravo zdravlje Jelena danas stavlja iznad svega. Ljudi iz njenog okruženja koji se svakodnevno bore sa ozbiljnim životnim izazovima dodatno su je, kaže, naučili da ceni svaki novi dan.
- Imam puno ljudi oko sebe koji se i trenutno bore i svaki dan su zahvalni za to što su se probudili. Nema razloga da to ne radimo i mi, jer nikad ne znaš šta nosi dan, šta nosi noć. Život je jedan, on nema reprizu. Mislim da svaki dan treba da bude sadržajan, da svaki dan bude jedan mali život.
Takav stav prema životu vidi se i u svakodnevici koju je izabrala. Velika kuća i prostrano imanje zahtevaju mnogo rada, ali Jelena u tome ne vidi problem.
- Nisam od onih koji dođu ovde pa kažu:”Jao, kolika kuća, pa tu ima da se radi.” Okej, da, velika je kuća, veliko je imanje, plac ima 15 ari, a kuća je na pet ari. Ima posla, ali šta ćeš ti drugo da radiš nego da radiš? I to i treba tako. Treba svaki dan nešto raditi - smatra ona.
Rad joj, kako priznaje, nikada nije bio stran. Čak se, kaže, ne oseća dobro kada nema nikakvu obavezu.
- Ja i u svojoj kući, a i sada, uvek nešto radim. Nekad čitam, a nekad i radim. Volim da radim. Čak se ne osećam dobro kada ne radim, kada ceo dan samo nešto ležim.
Ipak, kada ode na more, ume da napravi potpuni zaokret.
- Jedino se osećam dobro kada samo ležim kada idem na more. Zato insistiram da tada samo ležim, čitam knjige i kupam se. Ništa me drugo više ne zanima. Ali to je dve nedelje, do mesec dana.
Tokom poslednjeg odmora pokušala je da se potpuno isključi iz svakodnevnih obaveza.
- Sada sam bila dve nedelje, nisam htela ništa da radim, ni da kuvam, ni da spremam. Mada, prala sam veš i sudove - kaže kroz smeh.
A ono što danas sa Markom stvaraju u Ivanovu nije samo kuća, već zajednički projekat u koji su utkali mnogo ličnog truda, ideja i ljudi iz kraja.
- Sve ovo što vidite delo je nas samih. Kuću je projektovala Markova tetka Anđelka. Ona je arhitekta, sada je u penziji, i mi smo joj jako zahvalni, jer ništa bez arhitekte. Arhitekta mora da postavi stvari na zdrave noge, a onda smo se mi razmaštavali, ubacivali lukove, koje je, inače, ona i predložila. Krovne prozore smo sami ubacivali, način na koji ćemo se grejati i živeti ovde.
Jelena je posebno ponosna na činjenicu da su se trudili da što više ljudi koji su učestvovali u izgradnji i uređenju kuće budu upravo iz ovog kraja.
- Ja sam veliki ljubitelj lokal patriota i trudili smo se da svi ljudi koji su učestvovali u izgradnji ove kuće budu odavde, iz okoline. Jedini koji nisu iz okoline su keramičari iz Kaluđerice. Svi ostali su ljudi iz Padine, Slovaci koji su zidali kuću.
U završnim radovima učestvuje i ekipa iz Pančeva.
- Milenko iz Pančeva sa svojim timom sada završava radove. Radio je behaton, celo dvorište, letnju kuhinju, završavao sve ostale radove i još uvek završava. Usvojićemo ga i nikada ga više nećemo pustiti - kaže kroz smeh glumica.
I struju su radili majstori iz Pančeva, kao i gipsarske radove Dule, Dragan i Bojan.
Posebno mesto u njenoj priči ima i stolarija. Za drvenu kapiju, ulaz u kuću, trpezarijski sto, kuhinju i druge elemente angažovali su čoveka iz ovog kraja koji se bavi starim zanatom.
- Čovek koji je pravio drvenu kapiju i duborez, znate li nekog ko to danas radi? Aleksandar je jedan jedini ovde u ovoj okolini. Napravio nam je fantastičnu drvenu priču – kapiju, ulaz u kuću, trpezarijski sto, kuhinju, hodnik i sve ostalo što će nam biti potrebno.
Za letnjikovac su materijal potražili u Belom Blatu, dok su biljke za dvorište nabavili od lokalnih proizvođača.
- Išli smo u Belo Blato da nabavimo trsku kojom ćemo pokriti letnjikovac i krov letnje kuhinje. Zatim smo u rasadniku, kod jednog Vuka, dečka koji uvozi sve ovo što smo zasadili, kupili indijske jorgovane, masline, čemprese i magnoliju. Kupićemo još jedan veliki indijski jorgovan koji će biti najlepši ukras našeg dvorišta.
Čak će i rasveta biti ručni rad.
- Lustere će nam praviti žena iz Alibunara, odnosno već ih pravi. Biće od trske, svi će biti ručni rad. Ona sama pravi konstrukcije, a onda plete rafiju i konopac.
I proslava useljenja biće organizovana uz pomoć ljudi iz ovog kraja.
- Čak i za slavlje koje pravimo angažovala sam ljude koji će doći da nam to upriliče, da bude lepo i svečano. I oni su iz Pančeva i okoline. Tako da sve nekako ide svojim tokom, polako.
U toj priči o novom domu Jelena se prirodno vraća i onome što je mnogo šire od njene kuće, Banatu, Vojvodini i prirodi kojoj pripada.
- Svi ovde živimo u jednom miru i redu, i to je u Vojvodini vrlo karakteristično. Još uvek postoji to opšte dobro. Jedina stvar u kojoj smo podbacili jeste Deliblatska peščara.
Za Deliblatsku peščaru Jelenu vezuju i porodična sećanja. Njena ljubav prema tom području nije samo emotivna, već i duboko ukorenjena u porodičnoj istoriji.
- Deliblatska peščara je ukras Evrope. To je bila jedina Sahara u Evropi i ostatak Panonskog mora. Nadomak Zagajice. Ja dosta znam o tome, jer sam to proučavala. To su peščane dine, široke i uske, visoke i niske, u zavisnosti od toga kako vetar duva. To je ruža vetrova.
Jelena posebno ističe prirodne potencijale ovog kraja.
- Tu je vetar zdraviji nego na Zlatiboru. Ako meni ne verujete, pitajte stručnjake, oni će vam reći. To su najčistije vode, jer se voda filtrira kroz nekoliko stotina metara peska, a onda izlazi pod pritiskom na teren koji je spušten, kao što je Alibunar. Tu imate zdravu, živu vodu koja teče 24 sata iz česme bez zatvaranja.
U njenoj priči o Banatu svoje mesto ima i Alibunar, mesto porekla njenog oca i porodice.
- Tu se puni voda, nosi u kanisterima, toči u Sečanj. To je nekada, za vreme Turaka, bilo posebno značajno. Oni su napravili ateške bunare i izvukli tu čistu vodu. To je najčistija voda u Vojvodini.
Za ovaj kraj je, prema njenim rečima, vezana i zanimljiva istorija lekovite vode.
- Ona je jedina voda koja ima šalitru, a šalitra je nekada korišćena. To je pena koja se skuplja s površine da se đubre njive. Nekada se uvozila iz Indije, ali ta voda ima šalitru i nekada je tu bila banja za reumu i protiv artritisa. Po tom bunaru se, između ostalog, zove i Alibunar, a bunar se i danas nalazi u jednom od dvorišta.
Porodična istorija Jovičićevih još je direktnije povezana sa Deliblatskom peščarom. Jelenin otac rođen je upravo tamo, a njen deda bio je čuvar ovog zaštićenog područja.
- Moj otac je rođen u Deliblatskoj peščari, na Svetog Jovana 1946. godine, a moj deda je bio čuvar Deliblatske peščare. Živeli su u kućici i zato je tata tu rođen.
Jelena danas čuva i dedin dnevnik, svojevrsno svedočanstvo o tome kako se nekada brinulo o javnom dobru.
- To se danas zovu rendžeri, ali ja imam njegov dnevnik u kojem piše svaki dan koliko je lovokradica sreo i šta je sa njim uradio, da li je zvao policiju, koliko je uhvatio ljudi koji su možda sekli drva ilegalno. To je uvek bio park prirode, jer je tu pošumljavano još 1815. godine i to je bilo opšte, javno dobro.
Dedin posao bio je ozbiljan i zahtevao je veliku odgovornost.
- Bio je na konju sa pištoljem. Imam zabeležene momente kada je bio požar, kada je prijavljeno i da li su protivpožarni putevi bili preorani ili nisu. Imam dokaze o tome kako se čuva javno dobro, konkretno Deliblatska peščara. - kaže ona.
Zato je posebno pogađa stanje u kojem se ovo prirodno bogatstvo danas nalazi.
- Ona trenutno gori jer smo zakazali. Ja molim sve da se uzmu u pamet, i običan narod i oni koji su nadležni za to, da ozbiljno shvate javna dobra naše zemlje. Jer to je sve što imamo.
A dok Deliblatsku peščaru vidi kao zajedničko bogatstvo koje mora da se sačuva, svoju kuću u Ivanovu vidi kao lični mali svet koji tek treba da dobije konačan oblik.
Na pitanje kada će moći da pokaže i unutrašnjost kuće, Jelena poručuje da nema žurbe.
- Kada sve bude gotovo. Sve što radimo, radimo polako, sami, nas dvoje, u konsultaciji jedno sa drugim. Onda širimo te ciklične krugove ljudi koji nam tu pomažu. Bili su tu i neki naši prijatelji, arhitekte koji su pomogli, neko oko kamina, neko oko tih lukova i ko zna čega sve ne. Kada bude sve skockano i lepo sređeno, onako da je za pokazivanje, mi ćemo vas zvati. Tako da, mi nigde ne žurimo - poručuje Jelena Jovičić.
