Nadimak Ćana je sama izabrala i izborila još od detinjstva, jer je želela ime koje joj se više dopada i po kom je prepoznatljiva na estradi.
Oca je izgubila veoma rano, ali bliski odnosi i podrška sa majkom i braćom su joj pomogli da prebrodi životne teškoće.
Pevačica Stanojka Mitrović Ćana gošća je emisije "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje večeras od 22.15 sati samo na Blic televiziji a u kojoj priča o svom teškom detinjsvtu, svom imenu koje je trebalo da zaustavi tragične događaje u porodici koji su se dogodili pre njenog rođenja.
Publika ovu pevačicu poznaje po imenu Ćana, iako je to njen nadimak, a ona je u ispovesti u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" otkrila i kako je došlo do tog nadimka iako joj je pravo ime Stanojka, ali i koliko su tragedije u porodici uticale da ona dobije ime.
- U kraju odakle ja potičem, a to je svakako okolina Sanskog Mosta, jedno malo selo Gornja Tramošnja nekako svaka Stanojka je bila ili Stana ili Stanka zato što su to česta imena bila Stojanka, Stanojka ili Stanka. Ja nekako nisam volela jer su to uglavnom bile starije osobe koje su nosile ta imena i sad moja sestra od strica, ona je bila Stanka, al' su nju zvali Ćana, a mene su zvali Stana. Meni se to nije dopadalo i ja sam rekla da ja hoću isto da budem Ćana. Rekli su da ne možemo imati dve Ćane u Bodirožama, to je moje devojačko prezime - priseća se Ćana pred kamerama Blic televizije kako je došlo do toga da joj nadimak bude Ćana i nastavlja:
- Onda oni krenu da me zovu Stana, ja neću da se odazovem, tako da sam se ja borila i izborila. A onda kada sam krenula da radim ovaj posao, odnosno da budem pevačica, nekako to mi je bilo potpuno logično, kratko je, lako se pamti, nemam dvojnicu na estradi i išlo mi je nešto uz mene. Radeći širom zapadne Evrope i uopšte po našim prostorima svi su me znali kao Ćanu, međutim kada sam se obratila Novici Uroševiću velikom hitmejkeru i htela da snimim s njim prvi svoj album on kaže meni šta misliš da promenimo Ćana, rekla sam mu da sam se jedva izborila za ovo ime i: "Ja neću da menjam ništa, mislim da je to autentično i da će ljudi lako da upamte" i zaista je tako i bilo.
Ćana svoj nadimak doživljava kao svoje ime.
- Mene je samo majka u nekim posebnim momentima zvala Stanojka. To je uglavnom bilo kad nešto pogrešim, pa kad je ljuta malo na mene onda ono kroz zube, a inače samo službeno kad nešto treba. Ja svoje ime ali bukvalno ne doživljavam, osim Ćana, ni jedno drugo - sa osmehom kaže Ćana.
Ime koje je trebalo da zaustavi tragediju
U Ćaninoj porodici pre nejnog rođenja postojala je tragična situacija. Kad bi se rodilo treće, četvrto, peto dete, nažalost odmah po rođenju je napuštalo ovaj svet. Kada je mama bila trudna sa njom dobila je savet da bi bilo dobro da ima ime koje ima i simbolično značenje da stane ta tragična situacija umiranja dece, kako je istakla profesorka, upravo je to razlog zašto je dobila ime Stanojka, odnosno Stana.
- Pa jeste baš tako sticajem eto tih nesrećnih okolnosti. Verovatno da nije bilo tih okolnosti verovatno se ja ne bih ni rodila jer ne bi imalo razloga za više dece. Međutim s obzirom da je tako bila ta tragedija da je jedna devojčica umrla sa devet meseci, druga sa sedam godina i jedan dečak sa tri godine, majka je baš bila onako u nedoumici. Ostala su dva brata. Da li ići dalje, da li i eto desila sam se ja. I ona je svakako molila Boga da to bude žensko jer je želela da ima žensko dete pored dva sina. Imala je ona iz prvog braka jednog sina tako da eto dosta su joj sugerisali da je ona već u godinama poodmaklim i da možda nije ta trudnoća ni trebala njoj s obzirom na to da eto ima sinove, nek su živi i zdravi, pa šta sad da radiš. Međutim ona je žarko želela da ima devojčicu i onda je ona uvek govorila jednu rečenicu da je ona mene od Boga isplakala jer se stalno molila Bogu. I kad se već desilo da to bude devojčica i da bude živa i zdrava, u smislu da preživi, eto Bog joj je uslišio želju - priča Ćana.
Ćana je bila vrlo mažena i pažena u svojoj porodici.
- Tata je čak u jednom trenutku kada su mamu malo poljuljale drugarice da li njoj to uopšte treba, da li bi ona to dete trebalo da rodi rekao: "A meni je samo žao što ja neću baš puno poživeti", pošto je on pobolevao i imao zdravstvenih problema: "Ali ako je Gospod dao njoj život, daće joj put" - priča Ćana.
Ostala je bez oca sa samo osam godina
Ćanin otac je umro kada je ona imala samo osam godina.
- I majka i otac su me jako voleli, nažalost, otac je jako rano umro. Ja sam imala 8 i po godina, nepunih devet. I nekako taj nedostatak je bio nikad dovoljno prekriven, ali ipak malo umanjen zahvaljujući tome što sam imala stvarno, imam ih i sada, dva divna brata i što imamo sjajne odnose i što smo se nekako kroz svu tu nevolju još više zbližili i vezali i bukvalno i dan-danas niko ništa ne odlučuje bez konsultacije. Stalno smo nekako navikli tako da jedni s drugima delimo i lepe i manje lepe stvari u životu - iskrena je Ćana.
Kada su ostali bez oca tuga ja kako ističe Ćana bila velika.
- Pa tuga je bila jako velika zato što smo mi negde, ne mogu da kažem da nismo očekivali, jer je baš onako u poslednje dve godine njegovog života bilo sve više i više vidno i ja kao dete sam slušala kad stariji pričaju kako neće ovo na dobro izaći i mene je to ljutilo jako: "Otkud vi znate", naravno u želji da tata sve prebrodi. Naravno, odlaskom stuba kuće uvek je nesigurnost prisutna, ali eto u celoj toj nevolji bila je srećna okolnost što su braća već bila ili hajde da kažem pogotovo stariji brat je bio oženjen, imao je već porodicu. Majka je bila strašno jaka žena uprkos svim nevoljama i nedaćama koje su je snašle u životu, ona se stvarno stoički izborila i nekako se posvetila nama, nije je ništa drugo zanimalo u životu osim nas i da mi budemo usmereni jedni na druge i da se kuća ne uruši - kaže Ćana.
Đak pešak
Ćana je kao mala imala teško detinjstvo, bila je đak pešak i čak deset kilometara je išla u jednom pravcu do škole i po kiši i po suncu i po snegu. U školu je išla u susednom selu i to zajedno sa drugarima često i prteći sneg.
- Zaista je bilo teško, ne samo meni nego je bilo teško generalno svoj toj deci. Mi smo bili đaci pešaci skoro 10 kilometara u jednom pravcu. I da nije tako surova klima bila u to vreme bilo bi naporno s obzirom na to da smo mi imali autobusku liniju, ali naravno s jedne strane nije bilo možda baš svaki put opravdano njihovo nekretanje ali oni su uvek imali alibi i kao mnogo je veliki sneg, da ne daj bože ne bi se nešto deci desilo neka idu oni peške. I tako smo sticali svi utisak da se malo više išlo i možda i bespotrebno. Ali dobro bilo je tako kako je bilo. U jednom momentu majka je plašeći se, s obzirom da je već imala te gubitke dece, predložila da se meni iznajmi stan kod jednih naših prijatelja, divnih ljudi, tu blizu moje škole kad su baš te najveće zime i da se baš ne bih prehlađivala jer smo vrlo često bili mokri, promrzli... Dolazili smo u školu, ne možemo da otkopčamo kaputiće i bundice, inje se uhvati okolo kapuljače na kosi i taman kad se mi malo otkravimo i ogrejemo, e onda već treba ići nazad. Tako da smo mi u 5 ujutru kretali i otprilike u 5 popodne se vraćali kući. To je stvarno bio jedan naporan period - prisetila se Ćana teških trenutaka kroz koje je prolazila, ali isto tako i kako nije želela da ostavi drugare pa je tako umesto u iznajmljen stan ipak sa drugarima dolazila kući.
Ćana priča i o zadirkivanju drugara koji su živeli blizu škole i koliko su umeli da budu surovi prema njima, pa i kako su im davali razna imena, ali i kako to nju nije preterano pogađalo.
Celu ispovest pevačice Ćane gledajte večeras, u ponedeljak, od 22.15 sati samo na Blic televiziji u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".
