Daša je podelio i detalje o majčinoj snazi i čudesnom oporavku posle teških zdravstvenih stanja
Prvi put je gitara postala važna u njegovom životu sa 13 godina
U emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović", koja se emituje večeras, u ponedeljak, od 22.15 sati samo na Blic televiziji, muzičar, književnik, osnivač grupe "Legende", Zoran Dašić Daša priča o svom detinjstvu, porodici, očevom strogom vaspitanju, ali i majčinom odlasku u manastir u kom je ponovo čuo da se smeje.
Govoreći o detinjstvu, Zoran Dašić Daša se u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" prisetio odrastanja na Novom Beogradu i vremena koje se, kako kaže, bitno razlikovalo od današnjeg. Žali što nije imao nikoga na selu, ali mu je drago jer je taj deo Beograda kada je bio mali bio u izgradnji i mogla je da se stvori atmosfera nalik onoj na selu.
- Ja sam imao tu sreću, prvo nisam imao tu sreću da imam babe i dede u nekom selu, to smatram kao veliki nedostatak. Beton, asflat, soliteri, uskarćuje deci mnogo - kaže Daša pred kamerama Blic televizije i nastavlja:
- Ja sam imao tu sreću da kažem u celoj toj priči da sam iako sam u gradu, mi smo imali maltene neko seosko detinjstvo jer tad se Novi Begrad tek gradio. To je bilo, ja ću odmah reći u startu da imam 70 godina punih, to je ipak jedna prilična cifra, barem za poštovanje ako ništa drugo drugo, pratim razvoj tog Novog Beograda i uopše našeg grada, Novog Beograda od samog početka kako je počeo da se izgrađuje, jer su bile tu peščare velike, kanali, razne bare, močvara je neka bila velika... Ali imali smo uslova za neko normalno detinjstvo.
Omiljene igre su im bile tada kauboji i indijanci, a Daša kaže da su išli i u lov.
- Bili smo lovokradice, mi smo lovili te ribe tamo, dečija igra - kaže Daša koji je pravio i luk i strelu, a o tome da li je više voleo da bude kauboj ili indijanac kaže:
- Uvek sam bio za indijance. Mislim i dan-danas ne volim baš te anglosaksonce previše. Igrali smo se, zatrpavali u pesak, ma to je bilo svašta, dobro smo svi pretekli, što bi se reklo, bez nekih posledica.
"Otac je bio strog"
Dašić je zatim opisao odnos sa roditeljima i stroga pravila odrastanja.
- Pa to je bilo generalno kod nas. Mi smo svi bili odlikaši u to vreme, ali stvar je u tome što hoću da kažem da je to bila porodica koja je još uvek postojala. U današnje vreme porodica je kao jedna, kako smo učili u školi, osnovna ćelija društva i tako dalje, to više nema. Uticaj današnji, zapadni, ja to moram da kažem, nažalost tako jeste, jednostavno toga nema više - kaže Dašić.
Na nomadski život oca koji je često bio odsutan od kuće, gledao je sa radošću, iako priznaje da to malo grubo zvuči:
- Pa mi smo se radovali kad ide, iskreno da kažem, on je bio jako strog. Mislim to su neki koreni Beranski, iz Crne Gore dole.... Jedan paradoks, on je pričao jekavski kao Crnogorci što pričaju i bio je jako strog i kada se vrati sa nekog terena on samo pruži ruku, a šta to znači, to znači da mu doneseš đačku knjižicu, ocene, da vidi šta je bilo u njegovom odsustvu, šta se desilo.
Ipak kako kaže to je osnova svega jer da otac nije bio takav pitanje je da li bi Zoran Dašić Daša i njegov brat bili toliko dobri u školi.
"Gitaru tata ne bi dozvolio"
Prvi put je Daša osetio da mu gitara nešto znači kada je imao 13 godina.
- Opet sreća da otac nije bio tu, on to ne bi dozvolio - kaže Daša, a na profesorkinu konstataciju da se posle pitao zašto je kupljena ta gitara nastavlja sa osmehom:
- Da, da, "napravila si barabu od našeg dedeta", kevi kaže.
Daša je malo popustio u školi jer su mu bile draže školske priredbe nego knjiga. Ipak, zbog oca je kasnije završio i fakultet, ekonomiju, koji mu je značio, kako ističe, ne direktno, ali da za zaposlenje na uredničkoj poziciji.
- Pa dobro on je to vrlo tragično prihvatio. Bio je krut dosta i onda je iz te neke potrebe prevelike... On se prilično namučio, koliko ja znam iz priča bio je ratno siroče i on se prilično napatio u svojoj mladosti, sigurno to znam, on je imao tu neku možda potrebu neku kompenzaciju da napravi, da svojoj deci obezbedi sve. Taj strah je uvek bio, sigurna plata, sigurna karijera, a uslov za to je da budeš dobar đak. U to vreme, a to su isto neke '60. godine, rane '70. nisu bili baš toliko popularci ovi što bi se reklo, estrada i ostali. Nije bilo nešto kao sigurno, zagarantovano, sve je bila neka nesigurna priča. Kancelarije, posao, pravi posao, to je bio ideal - priča Daša.
Mama je sve podržavala
Daša je tada imao dugu kosu, pa čak i u vreme kad se oženio, a tata nije baš bio mnogo srećan zbog toga.
- Ja sam kao roker tad u to vreme bio, mislim ono duga kosa i tako dalje. Tati se nije sviđala, a majka je to podržavala strašno. Mislim ona je bila vrlo otvorena po tom pitanju. Ona je sve podržavala, samo da eto mi budemo zadovoljni, srećni. Ona je videla da imam talenat za muziku. To je videla kroz neko pevanje. Često sam kao klinac, bilo je vreme bitlmanije, tek su počele te školske igranke i onda sam često uzimao tako neki praher recimo i sad kao držim gitaru i pevam. Ona je to valjda gledala, videla da imam sluha, pošto je i ona imala jako dobar sluh, posle je i pevala u tom crkvenom, manastirskom horu, htela je da se na neki način izrazim kroz nešto. Ja nikada nisam bio nek sad, neka tamo faca, neki mačo men kao klinac, mislim neki Tarzan, neki sad, ne nego malo igrankice, tad je bilo u modi pa da se malo ja pred devojčicama pokažem - priča Daša i na pitanje da li su devojčice bile zainteresovane za njega sa osmehom odgovara:
- Pa i nisu baš, zato ja i pišem tako tužne pesme.
Posle očeve smrti majka je otišla u manastir
Tata nažalost zauvek napušta ovaj svet 1982. godine, ali ni Daši ni njegovom bratu to nije strašno teško palo.
- Nismo mi tako to baš teško podneli na neki način da kažem sad da ne zvuči surovo, ali smo navikli da često nije tu, godinama. On je bio kao dragi gost koji kad se pojavi bude malo, neko vreme, mesec, 20 dana, opet ode, dva, tri meseca, tako je to bilo. Drugo, posle toga mislim ja sam već tad bio oženjen i brat isto, tako da praktično već smo imali neke svoje porodice, a majka je polako počela... Ona je sebe pronašla u manastiru.
Dašina majka je poslednje godine života provela u manastiru, gde je pronašla svoj mir. Još kao devojčica kada je otac jednom odveo u manastir Rakovica, ona je poželela da tamo ostane.
Posle očeve smrti, kada su već Daša i njegov brat stvorili svoje porodice, majka je često odlazila u manastir.
- Ona je šila dobro, šnajderka je bila dobra... - priča Daša, dok profesorka ističe da je imala i tu sreću da upozna patrijarha Pavla.
- Jeste, baš su bili dosta bliski koliko znam iz te priče i ja sam imao prilike sa njim više puta da budem, nekoliko puta, ne možete sa njim opet da kažete da se družiš, ali sam bio u društvu. Ona je tamo ostala i to prilično, 28 - 29 godina, skoro 30 godina je bila tamo i tamo je i umrla, sad pre nekoliko godina, dve, tri godine - priča Zoran Dašić.
Majku je u manastiru ponovo čuo da se smeje
Odluku da ode u manastir je saopštila svojim sinovima, iako su oni znali da ona tamo već pripada jer je mnogo vremena tamo provodila, prvo je išla vikendima, a zatim je ostajala i duže.
- E sad ono što je dobro je što sam je posle dugo vremena prvi put čuo da se smeje kad sam otišao u manastir. Ona je bila dosta potištena ovako i posle očeve smrti, njene su drugarice jedna po jedna odlazile polako i sad kad ti živiš u soliteru na Novom Beogradu, jednostavno to je usamljenost velika. Deca imaju svoje neke živote i ti više nemaš s kim da se družiš, nemaš s kim da se čuješ, ti si kao u kavezu na osmom spratu i onda počinješ na neki način da osećaš kao da si smetnja nekome. Tako da je ona tamo pronašla neki svoj mir i još i iz te neke poludepresije da kažem i bolešljiva je bila jako, stalno je nešto po lekarima išla - priča Daša, a profesorka ističe da je čak nekoliko puta bilo procenjeno da je blizu kraj.
- Odem tamo do manastira, a često sam išao i ja čujem tamo u sobi njihovoj sede njih nekoliko i smeju se i kažem hvala Bogu, konačno se smeje. Našla je svoj mir tamo i ja to gledam kao učinila mi je čast veliku, pošto ipak kad ti imaš nekog ko je za tebe stalno u molitvama, to ne može na loše da izađe, samo na dobro - kaže Zoran Dašić.
O tome kako su se lekari čudili kako je uspevala da povrati energiju Daša takođe priča u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović":
- Zaista je imala nekoliko vrlo kritičnih situacija koje je preživela na vrlo čudan nemedicinski način. Jednom je bio konzilijum, troje lekara, kažu da je bilo jako teško stanje da su mene zvali telefonom i rekli su znate šta da li da vam javimo u toku noći ili da sačekamo jutro, mislim jer definitivno po njima nema načina da se izvuče jednostavno, da bi ona već sutradan bila u dvorištu, šetala. I oni su, lekari, baš rekli da ne mogu da veruju, nešto se dešava, ne znamo, ne možemo da objasnimo šta je, kakva je to energija koja je nju podigla. Mislim da li ima u sebi nešto, opet ne bih ja ni to da mistifikujem, sad se pravi priča od toga i na društvenim mrežama...
U emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" Zoran Dašić Daša otkrio je i još mnogo detalja iz svog života, što možete gledati večeras, u ponedeljak u 22.15 sati samo na Blic televiziji.
