Otkriva detalje o svom braku sa srednjoškolskom simpatijom Dušanom, sa kojim je ostala u prijateljskim odnosima i nakon razvoda.
Posebno govori o sinu Vuku i važnosti zdravog okruženja za dete.
Pevačica Ivana Jordan gošća je emisije "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje večeras u 22.15 sati na Blic televiziji, a u kojoj priča o svom detinjstvu, kako je bila nestašna kao mala, ali i kako je živela u porodici okružena ljubavlju bez obzira na neka različita mišljenja i nesuglasice roditelja. Ivana priča i o svom braku u koji je ušla sa svojom srednjoškolskom simpatijom, na koji je stavila tačku, ali bez ružnih reči, naprotiv, u sudnici su ih pitali zašto se uopšte razvode. Priča i o svom sinu kom je želela da raste u lepom okruženju.
Ivana Jordan je završila i nižu muzičku školu, srednju i Fakultet muzičkih umetnosti, te je njen životni poziv bila upravo muzika, ali ta muzika tačnije jedna pesma dovela je da ponovnog susreta sa njenim, sada već bivšim suprugom. Kada je čuo njenu pesmu na radiju, uspostavili su ponovo kontakt jer ta ljubav zapravo datira iz tinejdžerskih dana, kako kaže pevačica u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović", kada je, doduše bila samo platonska.
- Mi smo bili simpatija i drugari još kao tinejdžeri. Još od 16 godine smo se znali i eto družili smo se ali nismo razvili nekako da kažemo taj intiman odnos, to jest vezu ili šta god, u tom momentu, zaista. To je platonska jedna bila onako lepa priča i kasnije, eto dosta godina kasnije, ja sam već uveliko i krenula, izgradila karijeru i mi smo se sreli negde slučajno - priča Ivana, a zapravo je taj susret bio posle odslušane njene pesme.
Njen, sada već bivši suprug je kupio novi auto, uključio radio i čuo njenu pesmu "Lazaricu", za koju je Ivana 2006. godine treće mesto na "Beoviziji".
Od srednjoškolske simpatije do supruga
Na konstataciju profesorke da "Lazarica" ima sudbinski značaj za Ivanu pevačica kaže:
- Pa izgleda. Eto nisam na taj način razmišljala, ali definitivno da da. Čuo je na radiju, vozio je kola da, imao je taj novi auto i to je bila inicijalna kapisla da mi se javi posle ne znam koliko godina.
Dušan je shvatio koliko Ivani zapravo muzika znači i ne samo klavir gde je sve stvarala nego i violina, a posebno je zanimljiv trenutak veridbe kada joj je uz violine dao prsten.
- Pa dobro, on je divan. Jeste, romantičan je iako onako deluje da je ozbiljan i oštar, ali zaista u duši je jedan i on umetnik i onako romantičar. To su bili lepi trenuci zaista. To je bila lepa priča između nas ali eto, to je čudno… - priča Ivana pred kamerama Blic televizije dok profesorka konstatuje da su pet godina bili u braku, 2011. su se venčali, a 2016. taj brak ima svoj kraj, na pitanje da li joj je bilo bolno Ivana odgovara:
- Kako da ne. Pa dobro, svaki… Ja ne znam da l' postoji brak…
Razvod
Profesorka je konstataovala da neki ljudi prvo odboluju, a da onda razvod dođe kao neko olakšanje, a Ivana kaže:
- Pa dobro, kod nas je negde i bilo tako. Zato smo možda i mi bili rasterećeni kad smo bili na ročištu gde su sudije koji su bili tu bili šokirani i čak nas pitali: "A što se vi razvodite", pošto smo nas dvoje sve vreme dobacivali jedno drugome, smejemo se, gurkamo se, kao deca. Sigurno je to bio mehanizam odbrane kod oboje. Prosto lakše nam je bilo da tako taj stres…
Sin Vuk je u momentu zvaničnog razvoda imao pet godina.
- Vuk je imao u momentu zvaničnog razvoda pet ali mi smo se pre toga rastali - kaže Ivana.
Na konstataciju profesorke da je "samo smrt teža od razvoda i da je činjenica da niko ne ulazi u brak sa mišlju da se rastane, ali da dok su se zabavljali i dok je to bilo onako mladalački, dečije, čedno, da je to bilo i romantično i lepo, ali kada je trebalo da imaju isti sistem vrednosti za ozbiljne odluke za život, da su se tu malo razišli pa malo više i definitivno", Ivana kaže:
- Jeste, kad se desio život i sve odgovornosti koje život zahteva nekako su došle do izražaja naše razlike u možda očekivanju života, onog kako sebe zamišljamo, šta želimo uopšte od života. Neplanirano potpuno su te razlike vrlo brzo, što je isto neobično bilo, vrlo brzo došle do izražaja. I onda konflikti, nervoza i puno smo pričali o tome zaista.
Ivana i Dušan su pokušavali da prevaziđu probleme.
- Pričali smo mi, nismo jurili u taj rastanak. Ipak i oboje smo tako vaspitani i poštujemo zajednicu i brak i gledamo to romantičarski. Stvarno iznenađenje je bilo sve to za oboje i nikome nije prijala ta nervoza koja je zaista postojala. Pa za razliku u karakterima koju mi možda iz detinjastih nekih razloga možda... Mi se nismo venčali sa 20 godina nego smo oboje već imali preko 30, to bi trebalo već da bude zreo čovek ali eto mi nekako nismo odlučili da odrastemo još uvek pa smo možda dečije gledali na odnose, oboje, sad sa svoje strane. A opet kažem sudbina je bila da stvorimo Vuka, našeg sina i to daje smisao svemu zaista. Ali ako više ne pružamo jedno drugome radost, sreću, ne uzdižemo, prosto samo su neki konflikti čak i bez razloga, onda definitivno... Imamo pravo, ja kažem to je ljudsko pravo da budeš srećan, radostan, da se s nekim raduješ. Daj da budemo prijatelji, da budemo dobri, veseli prijatelji, da se sutra opet zajedno smejemo, nego ovako sve više i više… - iskrena je Ivana.
Dete ne treba da oseća tu negativnu energiju
Profesorka kaže: "U tom trenutku za Vas je radost života bio Vuk i Vaš odnos prema detetu, dete, ne ni ljubav tate ni mame kad se tata i mama razvode. Kako ste prišli Vuku? Gde ste živeli? Je l' Vuk bio sa vama? Koliko je često bio sa tatom?", a Ivana na to odgovara:
- Pa dobro da Vam kažem stresno je to svakako bilo u tom nekom smislu i to je malo dete. Opet je to sad neka nepoznata situacija kako, šta, gde, taman si sada formirao život u nekom obliku i sad opet se to rastura. Mislim to je zaista... ali neki adrenalin proradi neverovatan. Možda sam ja takav tip ili kod svakoga to tako bude, to je možda taj opstanak, ta potreba čoveka, želja za slobodom, za srećom, za jednim uvažavanjem koje u tom trenutku nestaje jednostavno u nekim razmiricama zbog tih nekih naših razloga, opet bez razloga. I onda kad kažu nemojte, malo je dete pa kao, nemojte zbog deteta, pa kasnije, ali ljudi pa upravo zbog deteta. Upravo zbog deteta jer ne treba dete da oseća tu negativnu energiju, konflikte. Ne treba dete da raste uz to, da prihvata da je to normalna komunikacija između dvoje ljudi.
Profesorka je istakla da "modeli koje dete pravi za svoj život se prave u toj porodičnoj atmosferi i zaista posebno od treće do sedme godine dete napravi modele koje nosi u život i kasnije će prema tome kako tata i mama otprilike žive, on biti tata ili mama ili ona u okolnostima".
- Ja sam o svemu tome razmišljala, o načinu kako on gradi svoju ličnost, kako će on sutra da se ponaša sa svojom porodicom, da izgradi svoju porodicu, da ima svoj odnos prema prijateljima, prema svojim ljubavima. Ja sam apsolutno više razmišljala o tome nego šta će biti sa mnom, jer ja sam nekako feniks i nekako ću ja, ja ću izgoreti, ja ću se spaliti, postaću pepeo, ja ću da izrastem iz pepela i poleteću i zaista i dalje imam taj žar. Meni ovo bilo mnogo ozbiljnije i odgovorno jednostavno jer ako se mi u životu rešimo da stvorimo jedan život, e onda smo odgovorni i kakav će taj čovek sutra da bude. I mi mu dajemo tu energiju i ljubav. Tako da bitno je kad se ljudi rastave, da nastave pred detetom da poštuju jedni druge. Otac i majka da se poštuju, da se cene, da imaju jednu normalnu komunikaciju jer to je kulturno, vaspitano, civilizovano. Detetu to stvara mir, stabilnost, da sebe gradi i tako dalje. Ovako, dete boli kada vidi da otac ne poštuje majku ili majka potcenjuje, ne poštuje oca, to dete boli - kaže Ivana.
Posle razvoda Ivana je ostala u korektnim odnosima i sa suprugovim roditeljima.
- Da Vam kažem i njegovi roditelji su divni stvarno. Baš su divni, tako da pa razumeju ljudi sve. Nisam ni ja htela previše sad da pravim dramu ni sa njima, ali jedan vrlo lep razgovor iz kog je razumevanje bilo obostrano, lepo, normalno. Tako da ja volim i danas da ih sretnem. Kada je Vukov rođendan svi dođu, ja volim sve ljude da spojim i mi se svi tu družimo. Pa to je to. Mislim kako da Vam kažem imamo zajedničko biće, Vuka, koji nas sve spaja pa to je čarobno - priča Ivana.
Sin živi sa njom
Vuk danas ima 13 godina, kako Ivana ističe, postao je tinejdžer.
- Krenulo je sad to tinejdžersko ludilo, ali to smo isto lepo prevazišli. Ulazimo lepo u to. Ma on je divan, predivan. On je dobra osoba. Ti odmah kod deteta vidiš da li je neko dobra osoba ili nije. Ja ne prihvatam ono pa pusti dete. Pa ja i Vi smo bili dete, pa nisam imala potrebu da zezam druge, da unižavam, da zezam drugare, stvarno nisam. Danas dosta deca imaju u sebi tu potrebu da ističu sebe tako što unižavaju druge, ali dobro u stvari to sve ide možda iz porodice. Ljudi generalno, evo sad razmišljam, koliko smo kroz istoriju takvih i pesama slušali, gde su pesnici baš o tome pričali, koliko ljudi mnogi sebe uzdižu tako što hoće da unizi nekog drugog. To baš danas viđam dosta kod mlade generacije i to mi je tužno - kaže Ivana.
Iako je sin dobar Ivana sa osmehom kaže da pokušava da bude stroga mama:
- Ima super drugare, ja ih pustim... Sve pokušavam kao da budem stroga mama, ma kakvi ja bih s njima skočila tamo i pravila haos.
Vuk ima kontakt sa tatom, ali živi sa Ivanom.
- Apsolutno, apsolutno, to je kontinuitet jedan obostrani. Mi imamo jedan dogovor, Vuk je naravno sa mnom, ali s tatom jednako, kad god - kaže Ivana.
"Radujem se kao dete, kad patim to je raspad"
Na pitanje profesorke "posle razvoda, koji je ipak poraz za svakog čoveka manji ili veći, koliko po vašem mišljenju treba da prođe vremena da se obnovi potreba za pravljenjem nekog drugog partnerstva", Ivana kaže:
- Nema tu pravila da Vam kažem, čovek treba da bude opušten. To je individualno i sve je moguće. I da upoznaš odmah nekog i da ne upoznaš i kažu ako posle nekog neke duže veze uđeš brzo, ti nastavljaš praktično prošlu, prethodnu vezu i lečiš neke rane i to možda nije ni korektno ni fer prema novom partneru, ali stvarno mislim da sve se to prožima. Nebo je čudesno. Nebo, toliko je kreativnije od nas da je to neverovatno i toliko nas stavi u neke situacije koje sanjao nisi uopšte da bi ušao u to i izneseš to kao perce. Tako da ljudi treba da se opuste u tom smislu.
U narednim partnerstvima Ivani je nebo dalo i jedno i drugo.
- Pa da Vam kažem apsolutno, pa i radosti i razočaranja - kaže Ivana.
U partnerskim vezama Ivana je kao i svi bila i srećna i tužna, a kako reaguje u tim situacijama kaže:
- Ja ovako kad pričam, ovako javno s Vama trudim se da sam staložena da odajem utisak jedne stabilne ličnosti, ma ja idem iz krajnosti u krajnost. Znači ja kad se radujem ja se toliko radujem, kao najveće dete moguće, kad patim, umem da patim, to je raspad života. To ja toliko doživljavam neverovatno teško, tako da sam stvarno negde i učila da prevazilazim bolje te stvari, ali opet s druge strane kažu da je stres čak i koristan i zdrav ako je kratak. Ako je tih ali dug on je mnogo razorniji i štetniji po čoveka. Tako da možda je bolje da kad imamo tako neku razočaravajuću, slomljenu situaciju, ma slomi se, ma skroz se slomi, pusti tu tugu skroz i to prođe, to izađe. Prihvati svoju grešku, procenu lošu. Pa da Vam kažem, imamo svi pravo da grešimo, zašto da ne, jesam verovala, pa zašto da nisam verovala, pa nisam kriva što sam verovala. Kako da vam kažem opet sada i nema veze, idemo dalje, mudriji i jači u životu.
Ispovest Ivane Jordan gledajte večeras u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović koja se emituje u 22.15 sati samo na Blic televiziji.
