Pedeset godina od atentata na američkog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija nije mnogo ublažilo interesovanje i sumnjičavost publicista. Zaključak Vorenove komisije da je atentat delo Lija Harvija Osvalda, koji je delovao sam, retko koga je zadovoljio, a 1978. komitet Predstavničkog doma je ustanovio da je po svoj prilici postojao i drugi naoružani atentator koji je pucao na Kenedijevu motorizovanu povorku, u okviru "zavere" koja nije bliže definisana. Time su vrata za teorije zavera širom otvorena. Ovde dajemo pet najpoznatijih.
U vreme Hladnog rata, Rusi deluju kao očigledan izbor pobornika teorija zavere.
"Dokaz" br. 1
SAD i SSSR su u to vreme vodili ogorčeni Hladni rat, a pristalice teorije zavere tvrde da je sovjetski premijer Nikita Hruščov bio toliko osramoćen što je morao da se povuče nakon raktene krize na Kubi, da je naredio atentat na Kenedija.
"Dokaz" br. 2:
Veza Lija Harvija Osvalda sa Sovjetkim Savezom, u koji je dvaput putovao i gde je upoznao suprugu Marinu. Komiteti koji su istraživali atentat nisu utvrdili praktično ništa što bi potkrepilo ovu teoriju, ali više godina kasnije, jedan bivši operativac KGB je izjavio da je SSSR odigrao određenu ulogu u zaveri.
Poznato je i sasvim sigurno da je CIA kontaktirala sa organizovanim kriminalom radi dogovora o atentatu na predsednika. Samo što je u pitanju bio kubanski predsednik Kastro, a ne Kenedi.
"Dokaz" br. 1
Mafija je mnogo uložila u kazina i druge izvore prihoda na Kubi, kojih ju je revolucija lišila, a Kenedijeva osujećena invazija u Zalivu svinja lišila je mafiju svake nade da će se tamo vratiti i razgnevila ju je.
"Dokaz" br. 2
Prema jednoj verziji, CIA je već uspostavljene kontakte sa mafijom iskoristila da od nje naruči Kenedijevo ubistvo, dok je po drugoj mafija za atentat platila Kubancima koji su se borili protiv Kastra. U prilog ovoj teoriji, mnogi ukazuju na činjenicu da je Džek Rubi, Vlasnik noćnog kluba u Dalasu, poznat po vezama sa mafijom, ubio Osvalda dva dana posle hapšenja.
Pošto su američki agenti mnogo puta pokušavali da ubiju kubanskog predsednika Kastra, ovaj je, navodno, odlučio da uzvrati istom merom i naredi atentat na Kenedija.
"Dokaz"
Najčuveniji predstavnik ove teorije bio je Lindon Džonson, Kenedijev naslednik na predsedničkom položaju: “Kenedi je pokušao da sredi Kastra, ali Kastro je prvi sredio njega", izjavio je 1968. za ABC. Logici ove teorije nema šta da se zameri, ali ni dokaza takođe nema, a sam Kastro ju je u jednom intervijuu okarakterisao ako “potpuno ludačku”.
Najveću korist od Kenedijeve smrti imao je Lindon Džonson, čovek koji je postao predsednik umesto njega.
"Dokaz"
Suština teorije je da mu je motiv bila ambicija, a da je pomoć dobio od pripadnika CIA i bogatih tajkuna, koji su verovali da će pod Džonsonovom admistracijom ostvarivati veći profit. Prema jednoj verziji ove teorije, Džonsonu je u zaveri pomogao drugi budući predsednik, Džordž Buš stariji, u to vreme mladi službnik CIA koji su na dan atentata zadesio baš u Dalasu.
U skoro svakoj teoriji koja podrazumeva američke zaverenike - bilo da se radi o bogatim industrijalcima, ili o žestokim mafijašima - rutinski je zastupljen jedan faktor: CIA.
"Dokaz"
Centralna obaveštajna agencija je dušu dala za teorije zavere: njen rad i agenti za većinu Amerikanaca predstavljaju tajnu, a šezdesetih godina je bila poznata po atentatima na visoke politčke ličnosti.
Jedna od teorija sugeriše da je Osvald bio operativac CIA i da su agenti obaveštajne službe falsifikovali njegov policijski dosije kako bi izgledalo da je u pitanju komunista i vuk samotnjak. U izveštaju Komiteta Predstavničkog doma iz 1987. godine tvrdi se da nema nikavih indicija da je Osvald “ikada kontaktirao sa CIA”.
