"IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA" Rusija preti, SAD se povlače, Kina steže obruč: Gde je EU dok velike sile PRECRTAVAJU MAPU SVETA

Evropska unija deluje kao politički dezorijentisan akter, rastrzan između suprotstavljenih globalnih sila i sopstvenih unutrašnjih slabosti. Kontinent se suočava sa ekonomskim pritiscima, zavisnošću od američke vojne podrške i rastućim uticajem Kine, pa ostaje otvoreno kako će se njena uloga na globalnoj sceni dalje razvijati. Kako Sjedinjene Američke Države redefinišu svoj angažman u Evropi, EU je, ipak, pokazala da je i dalje relevantna sila kada je postavila granice čak i liderima poput Donalda Trampa, potvrđujući svoju političku i institucionalnu snagu.

EU i dalje ima značaj i kapacitete, ali budućnost zahteva pažljivo balansiranje između spoljnopolitičkih izazova i unutrašnjih reformi.

- EU je u geopolitičkom procepu, a s obzirom na neke trendove nije isključeno da će se naći "između čekića i nakovnja" - kaže za "Blic" profesor Milomir Stepić, geograf i naučni savetnik Instituta za političke studije.

"Kineska opasnost"

Prema njegovim rečima, Sjedinjene Američke Države postepeno smanjuju strateško prisustvo na evropskom tlu, što se može videti i po potezima administracije.

- SAD se zbog globalne prenapregnutosti i "kineske opasnosti" lagano pasivizuju i smanjuju strateško prisustvo na evropskom tlu. To pravi "rased" unutar tzv. kolektivnog Zapada. S druge strane, Rusija, koju je zbog postbipolarne nemoći EU nipodaštavala, postala je ne samo sila na vojnom, već i snažna na ekonomskom planu - dodaje Stepić.

Ovaj trend potvrđuje i nova Strategija nacionalne odbrane Pentagona u kojoj SAD daju prioritet zapadnoj hemisferi. Fokus više nije prvenstveno na Kini, a prethodne administracije kritikuju se zbog zanemarivanja američkih interesa i ugrožavanja pristupa Panamskom kanalu i Grenlandu.

Za razliku od Strategije nacionalne bezbednosti objavljene prošlog meseca, plan Pentagona ne ističe Evropu kao mesto "civilizacijskog slabljenja", već naglašava njen opadajući značaj.

"Iako Evropa ostaje važna, ona ima manji i sve manji udeo u globalnoj ekonomskoj moći. Iako jesmo i ostaćemo angažovani u Evropi, moramo i hoćemo da damo prioritet odbrani američke otadžbine i odvraćanju Kine", navodi se u dokumentu.

Evropa se priprema za promene

Nemački kancelar Fridrih Merc u svom godišnjem obraćanju poručio je da Evropa mora snažnije da potvrdi sopstvene interese kako bi osigurala mir i prosperitet, posebno u uslovima ruske agresije, globalnog protekcionizma i promenljivih odnosa sa SAD. Upozorio je da Evropa mora da se pripremi na temeljnu promenu u transatlantskim odnosima, ističući da bezbednosne garancije Sjedinjenih Američkih Država prema Evropi postepeno slabe.

- Ako Ukrajina padne, to neće biti dovoljno za ruskog lidera, baš kao što ni Sudeti nisu bili dovoljni 1938. godine. Putinov cilj je fundamentalna promena granica u Evropi, vraćanje (Rusije) na granice starog Sovjetskog Saveza - upozorio je ranije Merc.

Međutim, profesor Stepić ocenjuje da EU ovaj cilj pokušava da ostvari koristeći strah kao mehanizam za obnovu narušene unutrašnje kohezije.

- EU očigledno pokušava da poljuljanu unutrašnju koheziju obnovi na osnovu projektovanog "ruskog strašila". Drugim rečima, šireći narativ o tome da će posle Ukrajine na red "ruske agresije" doći njene istočne članice, a potom Nemačka, Francuska, Belgija…, čak Portugalija i Španija na krajnjem jugozapadu. Ona širi ratnu psihozu i na osnovu toga lansira tezu o sopstvenoj odbrambenoj politici kao egzistencijalnoj potrebi - navodi Stepić.

S druge strane, strah u evropskim zemljama nije od juče. Još pre ruske invazije 2022. godine SAD su mesecima upozoravale da se sprema napad na Ukrajinu, dok su ruske vlasti te tvrdnje odbacivale kao lažne vesti. Rat je ubrzo počeo, a Evropa se danas približava petoj godišnjici sukoba.

Tadašnji visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, Đuzep Borelj, kasnije je priznao da su evropski zvaničnici uoči februara 2022. godine bili relativno skeptični prema ranim upozorenjima SAD o neposrednoj ruskoj invaziji na Ukrajinu, navodeći da je u Evropi postojalo znatno nepoverenje prema tim procenama.

Zahlađenje odnosa SAD i Evrope

Prema navodima zvaničnika Pentagona, Sjedinjene Američke Države očekuju da Evropa do 2027. godine preuzme većinu konvencionalnih odbrambenih sposobnosti NATO-a, od obaveštajnih kapaciteta do raketnih sistema. Vašington, kako je istaknuto, još nije zadovoljan napretkom koji je EU ostvarila u jačanju sopstvene odbrane od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine.

Takva očekivanja, prema mišljenju profesora Stepića, dodatno razotkrivaju stvarni položaj Evropske unije u transatlantskim odnosima.

- Do nedavno je Evropska Unija bila saveznik SAD, u stvari, ispravnije bi bilo reći da je ona bila veliki američki mostobran na zapadu Evroazije. Tako je bilo i tokom Hladnog rata i tokom "unipolarnog trenutka". Sada se stvari iz korena menjaju. SAD korak po korak ostavljaju na "brisanom prostoru", a ona je geopolitički infantilna i nesposobna da bude autonomni pol moći. Trudi se da to postane, ali je sve očiglednije da se njene članice slažu kao "rogovi u vreći" - navodi Stepić.

Transatlantski odnosi dodatno su narušeni nakon povratka Donalda Trampa na vlast, a objavljivanje Nacionalne strategije bezbednosti (NSS) u decembru mnogi evropski političari doživeli su kao otvorenu uvredu i potvrdu dubokog zahlađenja odnosa između Vašingtona i Brisela.

Dodatni signal takvog zahlađenja stigao je poslednjih nedelja kroz obnovljene tenzije oko Grenlanda, koji se sve otvorenije pojavljuje kao tačka strateškog interesa SAD, bez jasnog uvažavanja stavova evropskih saveznika. I ovaj slučaj, prema ocenama u evropskim političkim krugovima, potvrđuje da Vašington sve češće donosi ključne bezbednosne odluke unilateralno, dok se uloga EU u tim procesima postepeno marginalizuje.

Evropska nezavisnost - ambicija ili iluzija

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen poručila je nedavno da se Evropa nalazi u presudnom trenutku borbe za svoje vrednosti, demokratiju i sposobnost da samostalno odlučuje o budućnosti, upozoravajući da se upravo sada oblikuje novi svetski poredak u kojem EU mora da se izbori za svoje mesto.

- Evropa je u borbi. Borba za naše vrednosti i naše demokratije. Borba za našu slobodu i našu sposobnost da sami određujemo svoju sudbinu. Nemojte se zavaravati, ovo je borba za našu budućnost - rekla je Fon der Lajen poslanicima Evropskog parlamenta u Strazburu.

Profesor Stepić, međutim, smatra da EU ima duboku "konstrukcijsku grešku" koju bi morala da otkloni, ukoliko uopšte želi da se svrsta među četiri ili pet ključnih globalnih igrača.

Prema njegovim rečima, jedinstvo Unije trebalo bi graditi na potpuno drugačijim osnovama, možda kroz modifikovanu ideju "Evrope nacija".

- Ostaje otvoreno pitanje da li je takav zaokret moguć, s obzirom na to da je evropska integracija od pedesetih godina prošlog veka bila spolja nametnuta, pre svega kao američki "implant". Eventualna buduća, autentična integracija, ponovo bi otvorila istorijske animozitete, kao i geopolitičke, geoekonomske i druge interese pojedinačnih evropskih država - upozorava Stepić.

Ukrajina i rizik od šireg sukoba

Rat u Ukrajini doveo je do velikih ljudskih gubitaka, raseljavanja miliona ljudi i ozbiljne štete po infrastrukturu i privredu zemlje. Istovremeno, sukob je snažno uticao na međunarodne odnose, dovodeći do zaoštravanja odnosa između Rusije i Zapada, uvođenja sankcija i povećanih bezbednosnih tenzija širom kontinenta.

Evropski komesar za odbranu Andrijus Kubilijus upozorio je da bi Rusija u naredne dve do četiri godine mogla biti spremna da napadne državu članicu NATO-a ili EU, pri čemu su baltičke zemlje označene kao posebno rizične mete.

Međutim, Stepić ocenjuje da članice EU de fakto učestvuju u ratu u Ukrajini, čime povećavaju rizik šire eskalacije, uz neizvesnost da bi Unija u takvom slučaju dugoročno i jedinstveno reagovala.

- Članice EU već dugo de fakto učestvuju u sukobu u ukrajinskoj areni. To je notorna činjenica. Time nesumnjivo provociraju Rusiju. Neka iskrica može da prouzrokuje širenje sukoba. U tom slučaju, krajnje je diskutabilno da li bi EU kolektivno reagovala. Čak ako se to na početku desi, pitanje je dokle bi trajalo. Ako na primer, Italija, Malta ili Holandija nisu direktno ugrožene, njihova javnost bi izvršila pritisak na političko vođstvo da istupi iz rata - navodi Stepić.

Istovremeno, Rusija u sukobu dobija podršku nekoliko ključnih partnera. Belorusija joj omogućava korišćenje svoje teritorije za transport i logistiku, Iran i Severna Koreja obezbeđuju oružje i municiju, uključujući dronove i artiljerijske granate, dok privatne vojne kompanije aktivno učestvuju u borbenim operacijama. Pored toga, Kina i pojedine druge države pružaju indirektnu ekonomsku i logističku podršku, pomažući Rusiji da ublaži posledice međunarodnih sankcija.

Širenje NATO

Ruski predsednik Vladimir Putin više puta je upozoravao da bi širenje NATO vojne infrastrukture bliže ruskim granicama predstavljalo prekoračenje crvene linije i izazvalo odgovor Moskve. Konkretno, Putin je isticao da bi raspoređivanje udarnih sistema i raketa u Ukrajini, kao i svaki ozbiljan pomak vojne moći NATO-a prema istoku, moglo da prisili Rusiju da reaguje na ono što vidi kao direktno ugrožavanje sopstvene bezbednosti.

U tom kontekstu, ulazak Švedske i Finske u NATO predstavlja jedno od najvećih pomeranja evropske bezbednosne arhitekture u poslednjih nekoliko decenija. Finska je zvanično postala članica Alijanse 2023. godine, dok je Švedska taj korak načinila 2024. Nakon toga, Moskva je upozorila da bi svaka izgradnja vojnih baza ili infrastrukturnih kapaciteta NATO-a na njihovoj teritoriji mogla da "prizove odgovor" Rusije.

Profesor Stepić ocenjuje da NATO Moskva doživljava kao agresivan i neprijateljski vojni savez, podsećajući na ranija obećanja da se Alijansa "ni za inč neće širiti na istok".

Putin je nekoliko puta optužio NATO da je obmanuo Rusiju dajući uveravanja 1990-ih da se neće širiti "ni centimetar na istok", obećanja data sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu tokom pregovora između Zapada i Sovjetskog Saveza o ujedinjenju Nemačke.

Kao dokaz broj jedan u svojoj optužnici naveo je bivšeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera i citirao Bejkerovu opasku Gorbačovu iz 1990. godine, rekavši: "NATO se neće pomeriti ni centimetar dalje na istok."

Rusija kaže dato obećanje, Zapad negira

Zapadne zemlje, pre svega SAD, nisu dale formalne, pravno obavezujuće garancije Sovjetskom Savezu da se NATO neće širiti na istok, ali su početkom 1990-ih tokom pregovora o ujedinjenju Nemačke upućivale usmena politička uveravanja da se Alijansa neće pomerati "ni pedalj istočno", pre svega u kontekstu teritorije bivše Istočne Nemačke. Ta obećanja nikada nisu uneta u međunarodne sporazume, niti su se eksplicitno odnosila na ostatak Istočne Evrope, što Zapad danas koristi kao ključni argument da nikakvo obećanje nije prekršeno.

Rusija, međutim, ovaj period tumači kao izigravanje duha dogovora, smatrajući da je NATO iskoristio slabost Moskve devedesetih godina i kasnije se širio ka njenim granicama, čime je postavljen jedan od temelja današnje duboke konfrontacije između Rusije i Zapada.

Kada su Finska i Švedska najavile a potom ušle u proceduru za pristup NATO-u, od ruskih zvaničnika su se čule pretnje i upozorenja. Međutim, ruske pretnje ostale su samo na rečima, a granica Rusije i NATO se udvostručila na više od 2.600 kilometara, protežući se od Arktika do Baltika. Stepić smatra da je Moskva nije reagovala jer je bila zaokupljena drugim stvarima.

- Prilikom ulaska Finske i Švedske nije bilo ruske reakcije jer je bila "zabavljena" drugim stvarima. Ne zna se koliko dugo će Rusija tolerisati njihovo članstvo i poziciju plac-darma na sopstvenim granicama. Uostalom, suštinsko je pitanje: nisu li i NATO i EU anahrone organizacije iz vremena Hladnog rata i bipolarizma, koji su odavno prošli - zaključuje.