Nedelju dana pre tragedije, Rože je smešten u ustanovu za osobe s psihičkim problemima, ali je dan pre zločina samoinicijativno napustio bolnicu
Nakon požara i samoubistva Rožea K., porodica se suočila sa osudom i nedostatkom podrške, a Ema izražava iskreno žaljenje žrtvama i još uvek traži odgovore
Ema G. (31), ćerka Rožea K. (65) iz Kercersa koji je početkom marta 2026. godine u autobusu usmrtio pet osoba, odlučila je da prekine ćutanje o tragediji koja je potresla javnost. Dok svet u njenom ocu vidi monstruma, ona pokušava da osvetli lik čoveka koji stoji iza nezapamćenog zločina, ali i da ukaže na propuste nadležnih organa.
- Upozoravala sam policiju na njega - rekla je Ema na početku ispovesti za "Blick" i naglasila da joj namera nije da opravda zločin, već da prikaže širu sliku užasa.
Portret oca: Između požrtvovanosti i poroka
Za javnost je Rože K. bezobzirni ubica, ali za Emu on ostaje otac koji je decenijama bio stub porodice. Prema njenim rečima, Rože je bio izuzetno vredan radnik koji je danonoćno vozio teške kamione širom Švajcarske kako bi izdržavao suprugu, sina i ćerku. Ipak, njegovu prošlost obeležila je borba sa zavisnošću od narkotika, zbog čega je u vreme Eminog odrastanja prošao kroz bolan proces metadonske detoksikacije.
Godina 2009. donela je prividnu stabilnost kada je obnovio kontakt sa svojom drugom ćerkom iz prethodne veze, Natali V. (40). Međutim, zdravstveni problemi su ubrzo počeli da nagrizaju njegov život. Dijagnoza hroničnog poliartritisa, autoimune bolesti koja izaziva nepodnošljive bolove, dovela je do gubitka posla i duge, iscrpljujuće borbe za invalidsku penziju, tokom koje se Rože osećao potpuno odbačenim od strane sistema.
Očajnički vapaj u Bernu i gubitak doma
Njegov prvi javni krik za pomoć dogodio se u avgustu 2019. godine, kada se u znak protesta zaključao u zgradu švajcarske televizije u Bernu. Fizičko propadanje nateralo ga je da se povuče u svoju kamp-prikolicu, a brak mu se nakon dve decenije nepovratno raspao. Uprkos svemu, Ema naglašava da je on bio brižan deda.
Situacija je postala kritična krajem 2024. godine. Zbog administrativnih prepreka i Rožeove nesposobnosti da se stara o sebi, Ema mu je obezbedila pravnog staratelja. Kap koja je prelila čašu bila je odluka o otkazu zakupa placa za njegovu kamp-prikolicu, što se dogodilo neposredno nakon njegovog 65. rođendana u februaru 2026. godine.
Kobna nedelja: Hronologija tragedije
Samo nedelju dana pre stravičnog događaja u centru švajcarskog grada Sjetr, Rože je dobrovoljno smešten u ustanovu Tanenhof u Gampelenu, koja pomaže osobama sa psihičkim i socijalnim problemima. Zbog neizdrživih bolova, tokom poslednjeg vikenda pre napada, potražio je pomoć u bolnici u Arbergu. Ema se priseća njihovog poslednjeg telefonskog razgovora u ponedeljak uveče, kada joj se činilo da mu je za nijansu bolje.
Tragedija je počela u utorak ujutru, kada je Rože samoinicijativno napustio bolnicu. Informacija o njegovom odlasku stigla je do porodice i ustanove tek oko podneva.
- Tada sam znala da je alarm na najvišem nivou - kaže Ema za švajcarski "Blick".
Uprkos potrazi koju je pokrenula policija, ali i ona sama, bilo je prekasno.
Žrtve sistema i osuda okoline
Sledećeg jutra, policija joj je saopštila stravičnu vest: njen otac je ubio petoro nedužnih ljudi, a potom i sebe.
- Srušio mi se ceo svet - kaže Ema.
Umesto empatije, porodica se suočila sa sumnjičavim ispitivanjima i nedostatkom psihološke podrške. Dok tužilaštvo u Friburu nastavlja istragu fokusirajući se na činjenice, Ema i njena deca trpe stigmatizaciju okoline.
Danas je ona na bolovanju, pokušavajući da zaštiti svoju decu od surovih pitanja vršnjaka o njihovom dedi. Iako je svesna težine zločina, i dalje traži odgovore.
- Neoprostivo je ono što je učinio. Iskreno mi je žao svih žrtava i njihovih porodica - poručuje ona, uz uverenje da je njen otac, skrhan bolom i nepravdom, ovim činom želeo da ga "svet poslednji put vidi".
(blick.ch)
