Saudijska Arabija i UAE imaju koristi od američkog vojnog pritiska na Iran, ali strahuju da bi produženi sukob ugrozio njihove ekonomske interese, strane investicije i stabilnost regiona
Sve zalivske monarhije nastoje da umanje zavisnost od jednog partnera, razvijajući odnose sa Kinom, Indijom i Evropom, kako bi povećale sopstvenu autonomiju i izbegle ekonomsku cenu dugotrajne nestabilnosti
Nastavak američkog bombardovanja Irana i održavanje pomorske blokade u Ormuskom moreuzu doveli su zalivske monarhije u jednu od najsloženijih spoljnopolitičkih pozicija u poslednjih nekoliko decenija.
Gotovo sve države Saveta za saradnju zalivskih zemalja (GCC) formalno su američki saveznici, na njihovoj teritoriji nalaze se američke baze ili značajno vojno prisustvo, a njihove vojske godinama se oslanjaju na američku tehnologiju, obuku i bezbednosne garancije. Kompleksnost njihove pozicije najbolje pokazuje činjenica da se u Kataru nalazi vazduhoplovna baza Al Udeid, najveća američka vojna baza na Bliskom Istoku, dok se američke trupe nalaze i u Kuvajtu, Bahreinu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Saudijskoj Arabiji. Za ove države američko prisustvo predstavlja osnovni stub bezbednosti još od Zalivskog rata 1991. godine, ali ih istovremeno čini potencijalnim metama iranske odmazde ukoliko sukob dodatno eskalira. Upravo zato se u Rijadu, Abu Dabiju, Dohi i Kuvajtu danas vodi veoma pragmatična rasprava o tome kako podržati svog najvažnijeg bezbednosnog partnera, a da se istovremeno izbegne scenario u kom bi upravo oni platili najveću cenu produženog sukoba.
Za Saudijsku Arabiju nastavak američkog vojnog pritiska na Iran nosi određene očigledne prednosti. Rijad decenijama smatra da iranski balistički program, razvoj bespilotnih letelica, mreža regionalnih saveznika i mogućnost zatvaranja Ormuskog moreuza predstavljaju najveću dugoročnu bezbednosnu pretnju. Ukoliko bi američka dalja kampanja uspela da ozbiljno oslabi te kapacitete, Saudijska Arabija bi dugoročno dobila bezbednije okruženje, manje prostora za delovanje grupa koje podržava Iran u regionu i veću slobodu da realizuje sopstvene regionalne ambicije. Iz saudijske perspektive, postoji logika da je bolje da Vašington sada uloži ogromne vojne resurse nego da se region svakih nekoliko godina suočava sa novim krizama koje proizvodi snažan Iran.
Međutim, upravo Saudijska Arabija možda najbolje razume i cenu takvog pristupa. Napadi na naftnu infrastrukturu iz 2019. godine pokazali su da čak ni najveći proizvođač nafte nije imun na rakete i dronove. Danas je situacija dodatno složenija jer prestolonaslednik Mohamed bin Salman pokušava da kroz program „Vizija 2030“ transformiše zemlju u turistički, tehnološki i investicioni centar. Za takvu transformaciju nije dovoljna jedino američka vojna zaštita i visoke cene nafte, već i desetine milijardi dolara stranih investicija i poverenje da je Saudijska Arabija stabilno mesto za poslovanje. Rijad jeste u nešto boljoj poziciji od većine suseda jer deo izvoza može da preusmeri na terminal Janbu na Crvenom moru putem naftovoda East–West Pipeline, čime zaobilazi Ormuz. Ipak, taj alternativni pravac ne može u potpunosti da zameni izvoz preko Persijskog zaliva, pa bi dugotrajnija blokada i dalje predstavljala ozbiljan udar.
Slična logika postoji i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali sa još izraženijom ekonomskom dimenzijom. Abu Dabi i naročito Dubai poslednjih godina grade identitet globalnog finansijskog, logističkog i tehnološkog centra koji privlači kapital iz celog sveta. Za Emirate je američko vojno prisustvo i dalje nezamenjiva garancija bezbednosti, ali istovremeno žele da ostanu otvoreni prema svim velikim ekonomijama, uključujući Kinu, Indiju i druge azijske partnere. Zbog toga u Abu Dabiju postoji dvostruka računica. S jedne strane, slabljenje iranskih vojnih sposobnosti dugoročno povećava bezbednost cele regije. Sa druge strane, svaki dodatni dan zatvorenog ili ograničenog Ormuskog moreuza direktno ugrožava upravo poslovni model Emirata, koji počiva na neometanoj trgovini, transportu i poverenju međunarodnih investitora. Emirati su zato još ranije izgradili naftovod Abu Dabi–Fudžaira, koji omogućava da deo izvoza zaobiđe Ormuz, ali ni taj projekat nije dovoljan da eliminiše zavisnost regiona od ovog pomorskog prolaza.
Katar se nalazi u još specifičnijoj poziciji, jer se na njegovoj teritoriji nalazi jedna od najvažnijih američkih vojnih baza na svetu, što ga čini ključnim partnerom Vašingtona, ali istovremeno i stalnom metom iranskih odgovora. Paralelno s tim, Doha godinama održava funkcionalne političke i ekonomske kanale komunikacije sa Teheranom, između ostalog i zbog zajedničkog eksploatisanja najvećeg svetskog gasnog polja North Field/South Pars. Za Katar je dodatni problem činjenica da praktično sav njegov izvoz tečnog prirodnog gasa prolazi upravo kroz Ormuski moreuz. Kao jedan od najvećih izvoznika LNG-a na svetu, Doha zato ima interes da američka bezbednosna garancija ostane čvrsta, ali jednako snažno želi da se očuva mogućnost dijaloga sa Iranom i što pre normalizuje pomorski saobraćaj.
Kuvajt je možda i najbolji primer koliko su američko savezništvo i geografska realnost često u sukobu. Posle iračke invazije 1990. godine, kuvajtska bezbednosna politika gotovo je nezamisliva bez američke vojne zaštite. Međutim, za razliku od Saudijske Arabije i UAE, Kuvajt praktično nema razvijene alternativne izvozne pravce mimo Ormuskog moreuza. To znači da gotovo celokupan njegov izvoz nafte zavisi od bezbednosti ovog uskog pomorskog prolaza. Upravo zato njegova politika tradicionalno kombinuje snažno partnerstvo sa Vašingtonom sa veoma opreznom diplomatijom prema Teheranu.
Zbog svega navedenog odnos zalivskih monarhija prema Sjedinjenim Američkim Državama danas je znatno kompleksniji nego tokom prethodnih decenija. Nijedna od njih ne dovodi u pitanje značaj američkog bezbednosnog kišobrana, ali istovremeno nastoje da izbegnu potpunu zavisnost od jednog partnera razvijajući intenzivnije odnose sa Kinom, Indijom i evropskim državama kako bi povećale sopstveni manevarski prostor. Njihova strategija sve manje podseća na hladnoratovsko svrstavanje, a sve više na balansiranje između velikih sila uz očuvanje maksimalne autonomije. Upravo u tome leži i paradoks njihovog odnosa prema aktuelnom produženom sukobu, jer žele da Sjedinjene Države dovoljno oslabe Iran kako bi dugoročno umanjile bezbednosnu pretnju, ali ne žele rat koji bi potrajao toliko dugo da ugrozi ekonomsku stabilnost regiona, obeshrabri strane investitore i pretvori njihove zemlje u prvu liniju američko-iranskog sukoba. Današnje zalivske monarhije zato nastoje da istovremeno sačuvaju američke bezbednosne garancije i regionalnu stabilnost, svesne da nijedna vojna pobeda ne može da kompenzuje ekonomsku cenu dugotrajne nestabilnosti.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"
