Ambasador Srbije u Ukrajini Andon Sapundži za "Blic": Prioritet je da Ukrajinci vide pravu sliku o našoj zemlji

"Ukrajinci ne znaju za pomoć koju Srbija šalje, ali znaju da nekoliko naših plaćenika ratuje na drugoj strani. Apsolutno najveći prioritet ambasade je da budemo vidljivi”, rekao je Andon Sapundži, ambasador Srbije u Ukrajini za “Blic”.

Nakon pune tri godine, tokom kojih su diplomatski odnosi održavani uz otežanu komunikaciju sa udaljenih lokacija, ambasada Srbije u Kijevu ponovo je otvorila svoja vrata u oktobru prošle godine. Privremeno zatvorena zbog bezbednosnih rizika na samom početku rata, njeno ponovno aktiviranje označava novu etapu u odnosima dveju zemalja. Povratak srpskih diplomata u ukrajinsku prestonicu nije samo administrativni potez, već snažna simbolična poruka o prisustvu Srbije na terenu u trenucima kada je to najpotrebnije.

O tome kako izgleda život između humanitarnih akcija i zvukova sirena, o dubokim istorijskim vezama koje sežu od 18. veka u i odnosima dve države, za naš list govori ambasador Srbije u Ukrajini Andon Sapundži.

Kakvu ste poruku dobili od običnih ljudi kada su videli da se zastava Srbije ponovo vijori u Kijevu?

- Obični ljudi su pozitivno reagovali na vest o otvaranju ambasade Srbije, čak i pre nego što je zastava postavljena. Ipak, bilo je i onih koji su na celu stvar gledali drugačije, oni su podsećali da su nas podržali 1999. godine. S druge strane, postoje i oni koji izuzetno dobro poznaju istoriju devedesetih, vrlo su svesni da smo i mi preživeli ono što oni sada proživljavaju.

Nakon skoro tri godine bez fizičkog prisustva, šta ponovno otvaranje ambasade u Kijevu simbolizuje za budućnost srpsko-ukrajinskih odnosa?

- To simbolizuje mnogo toga. Pre svega, pokazuje da smo prisutni, da možemo da reagujemo i da se o Srbiji čuje više. Čini mi se da nam najviše nedostaje upravo uzajamno poznavanje. Kao što u Srbiji malo ko zna za hiljade Ukrajinaca i Rusina koji su naseljavali današnju Vojvodinu, tadašnju Austrougarsku, tako ni građani Srbije ni Ukrajine nisu svesni desetina hiljada Srba koji su krajem 18. veka naseljavali današnju teritoriju Ukrajine. Tamo je neverovatno mnogo ljudi sa našim prezimenima i srpskim poreklom. Ambasada je tu da podseti i jedne i druge na te neraskidive veze, ali i da podrži Ukrajinu gde god je to moguće, prvenstveno kroz humanitarnu pomoć.

Ukrajina je ušla u petu godinu rata, kakva je vaša perspektiva svakodnevnog života u Kijevu? Možete li nam opisati taj prvi osećaj povratka u grad koji je pod stalnom tenzijom, ali i dalje živi.

- Prvi osećaj je zaista grozan jer ste u gradu koji jako lepo izgleda, gde ljudi šetaju, lepo su obučeni, našminkani i sređeni. I onda se, usred tog prizora, odjednom upali sirena. Strašni su ti kontrasti. Ljudi žive dan za danom, niko ne planira šta će biti sutra ili prekosutra. Neko se zaista plaši, ali sve je to lični osećaj i svako od nas je drugačiji. Koliko god da sve deluje normalno u tim trenucima – ljudi rade, gužve su u gradu, kupuje se, ide se u restorane – odjednom se sve to prekine.

S obzirom na specifične okolnosti ponovnog otvaranja ambasade, koji su primarni diplomatski i humanitarni ciljevi za vas tokom mandata i šta ste dosad uradili tokom vašeg boravka u Ukrajini?

- Humanitarni ciljevi su svakako na prvom mestu, ali bih se vratio na ono što sam već naglasio – vidljivost. Vidljivost nam je neophodna jer svakodnevno shvatamo da Srbija, s obzirom na svoju veličinu i BDP, uopšte nije malo dala, a obični Ukrajinci sa tim nisu upoznati, za razliku od zvaničnika koji to, naravno, znaju. Ukrajinci ne znaju za pomoć, ali znaju da nekoliko naših dobrovoljaca ili plaćenika, kako god hoćete da ih nazovete, ratuje na drugoj strani. Po meni je apsolutni prioritet da budemo prisutni, da obilazimo što više mesta, upoznajemo ljude i, naravno, pomažemo. Ono što mogu da podelim sa vama, jer je prošlo Vladu i u finalnoj je fazi, jeste podatak da će Srbija uplatiti dva miliona evra preko UNDP-a za nove transformatore. Pomoć je vrlo konkretna – taj novac biće preusmeren za obnavljanje ukrajinske energetske mreže, uz još blizu 700.000 evra u lekovima i medicinskom materijalu. Dok nismo imali ambasadu, takve stvari nije imao ko da promoviše, ali se otvaranjem predstavništva to promenilo. Nijedna ambasada ne može da kroji politiku, to se radi na najvišim nivoima, ali na ovakvim primerima možemo da radimo. Moj kolega i ja smo nedavno išli u Sumsku oblast gde smo obišli našeg državljanina koji tamo dugo živi sa suprugom Ukrajinkom. Nismo išli da bismo im nešto poklonili, već je to bilo malo dobro delo, da im pokažemo da ih nismo zaboravili i da smo im dostupni, jer žive u veoma teškim uslovima. To su nam prioriteti, a uz njih idu i državni poslovi, gde mogu da pohvalim Srbiju jer su nastavljene konsultacije o sporazumu o slobodnoj trgovini, koji je zbog različitih okolnosti bio zaustavljen. Nadam se da će biti potpisan i memorandum o evropskim integracijama, pošto su obe zemlje kandidati za članstvo. Takođe, nadam se učestalijim posetama političara sa obe strane, kao i predstavnika lokalnih samouprava, mada je razumljivo što ih zbog rata trenutno nema toliko.

Koliki je trenutni broj srpskih državljana u Ukrajini, da li su se javili nakon ponovnog otvaranja ambasade i kakvu konzularnu pomoć ambasada pruža u ratnim uslovima?

- Nemamo tačan podatak, ali imamo procene – ako ih je pre rata bilo par stotina, mislimo da ih je sada oko stotinu, dakle nekoliko desetina. Uglavnom su to ljudi iz mešovitih brakova, a imamo i naše državljane zaposlene u međunarodnim agencijama. Sa onima koji su u Kijevu imamo zajedničku grupu preko koje se obaveštavamo ako nekom nešto zatreba ili ako treba nešto da se ponese za Beograd ili Novi Sad. Oni koji nam se najčešće javljaju su parovi koji dolaze zbog surogat majčinstva. Oni u Ukrajini prolaze kroz te procedure i to, mogu reći, veoma uspešno. Godišnje imamo između 15 i 20 takvih slučajeva.

Kako ukrajinska vlada gleda na integraciju ukrajinskih državljana koji su se preselili u Srbiju od početka sukoba?

- Kroz Srbiju je prošlo veoma mnogo Ukrajinaca – podaci našeg MUP-a pokazuju da je reč o više od 200.000 ljudi. Ukrajinske vlasti procenjuju da je u Srbiji ostalo oko 14.000 njih. To su uglavnom ljudi koji kod nas imaju rodbinu, kao i oni sa većim prihodima koji idu dalje ka Zapadnoj Evropi. Ti ljudi ne predstavljaju apsolutno nikakav problem ni jednoj, ni drugoj zemlji. Tvrdim, a čini mi se da to misle i građani Ukrajine, da se i jedni i drugi lepo integrišu u sredinu u koju dolaze. Zapravo, veoma smo slični po energiji i drugim karakteristikama, pa se ljudi lako privikavaju na našu sredinu. Isti je slučaj i sa druge strane, kada je reč o građanima Srbije u Ukrajini.

Kako ocenjujete trenutni nivo razumevanja između Beograda i Kijeva, s obzirom na specifičan spoljnopolitički stav Srbije?

- Jedna je stvar kako zvaničnici razumeju situaciju i reaguju – njima neke stvari mogu da se objasne “ispod stola”, na diskretniji način. Druga stvar je to što u određenim strukturama zaista ne poznaju dovoljno nivo humanitarnih davanja, niti druge mere koje je Srbija uvodila, pa možda nemaju dovoljno razumevanja jer stvari posmatraju crno-belo. Naravno, kada ste u ratu i vidite treću zemlju koja je u iole normalnim ili dobrim odnosima sa vašim neprijateljem koji vas bombarduje, to ne možete tek tako lako da prihvatite i “progutate”. Tu je sada odgovornost na nama – da što većem broju ljudi objasnimo i ukažemo na tešku situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Kao zemlja bez izlaza na more, sa sopstvenim problemom suvereniteta i teritorijalnog integriteta, mi i te kako zavisimo od odluka svetskih sila i ne možemo tek tako da povlačimo poteze kao što to mogu države koje nemaju takve probleme.

Gde vidite najveći prostor za jačanje ekonomske saradnje u ovim izmenjenim geopolitičkim okolnostima?

- Prostora ima jako mnogo, ali dok traju osetljivi momenti, odnosno dok traje rat, ne vidim da dolaze ozbiljnije investicije iz Srbije. To je i razumljivo, jer niko ne želi da gradi fabriku koju može da pogodi raketa. Napredak za sada vidim u mnogo više kulturnih, simboličnih i humanitarnih aspekata, dok su političke razmene uvek dobrodošle. Takođe, vidim prostor u saradnji “bratskih i sestrinskih” gradova, kojih ima gotovo dvadeset. Većina naših gradova je iz Vojvodine, ali ih ima i iz drugih krajeva, a povezani su sa istorijskim mestima kao što su, na primer, Novo Srbija i Slavenosrbija. Napredak se može ostvariti i kroz saradnju katedri za slavistiku u Ukrajini, odnosno ukrajinistiku u Beogradu i Novom Sadu. Vidim mogućnost za novi spomenik Tarasu Ševčenku, možda i Desanki Maksimović. Postoji mnogo prevedenih srpskih književnih dela, od naših klasika poput Meše Selimovića i Ive Andrića, do modernih pisaca koji se veoma uspešno prevode u Lavovu i Kijevu. U Srbiji je taj broj nešto manji kada je reč o prevodima ukrajinskih dela. Kultura je jedan od onih izuzetnih kanala koji ni u najtežim trenucima, poput 2014. godine, nije prestao da funkcioniše. Nušić je, na primer, često izvođen u Kijevu. Postoji mnogo sličnosti između Ukrajine i Srbije u folkloru i crkvenoj muzici. Potencijala je mnogo, a mi se u ambasadi trudimo da se jedni sa drugima što bolje upoznamo.

Razgovarali ste sa predsednikom Zelenskim prilikom predaje akreditivnih pisama. Kakav je njegov utisak o povratku srpske ambasade i generalno o našim odnosima, a kakav je vaš lični utisak o samom predsedniku Ukrajine?

- Zelenski je veoma harizmatičan lider. Da li je to pitanje “kokoške i jajeta” – odnosno da li je on dobar glumac pa je zato harizmatičan, ili je harizmatičan pa je zbog toga bio dobar glumac – to ne znam. Njegov nastup i čitav njegov tim, ne ulazeći naravno u pojedinačne korupcionaške afere koje su, nažalost, i dalje prisutne u Ukrajini, ostavljaju snažan utisak. Mi smo tri godine, zbog nedostatka ambasade u Kijevu, imali problem sa prezentovanjem naših dobrih dela i stavova. Zelenski je u veoma dobrim odnosima sa našim predsednikom; njih dvojica su se u poslednjih godinu i po dana, čini mi se, sreli ili čuli telefonom sedam puta. Neki lideri evropskih zemalja ili članica NATO-a možda nemaju toliku komunikaciju sa Zelenskim koliku je imao naš predsednik. Uz to, prve dame Ukrajine i Srbije imaju veoma bliske odnose. Zbog toga mislim da su on i njegovo okruženje bez ikakve dvojbe pozitivno prihvatili otvaranje naše ambasade i svako jačanje prisustva Srbije u Ukrajini.

Jedna od nezaobilaznih tema su i naši državljani koji se kao strani plaćenici bore u Ukrajini na ruskoj strani. Da li je to bilo na dnevnom redu vaših razgovora sa ukrajinskim zvaničnicima?

- Ako ih je 2014. godine i kasnije bilo na stotine – od kojih su se neki vratili, neki stradali, a neki nestali, što obično znači istu sudbinu – danas se, prema nezavisnim projekcijama evropskih i svetskih bezbednosnih organizacija, taj broj kreće do deset. Građani Srbije nisu najbrojniji, niti su među prvih nekoliko evropskih zemalja po broju boraca. Svakako se ne možemo porediti sa Južnom Amerikom, odakle su stotine državljana uključene u sukob. Problem je možda u tome što se ponekad pojavi neki jutjuber sa velikim brojem pregleda koji ima podršku određenih glasnih grupa iz same Srbije, ali što se tiče njihovog stvarnog udela na ratištu i eventualnog širenja propagande, to više apsolutno nije problem.