U parkiću u niškom naselju Duvanište nalazi se kućica koja je zahvaljujući nesebičnom angažovanju profesora Kamenka Markovića, njegove supruge Ljiljane, komšinica Dragane i Svetlane u kojoj je utočište pronašlo četrnaest mačaka, koje oni hrane, leče i vole.
Izdaci su veliki: svakodnevno se kupuje hrana, plaćaju računi za sterilizaciju, lečenje od povreda, rengenski snimci, kupuju lekovi i injekcije, mesečno se nabavljaju preparati za zaštitu od buva, vakcinišu.
Ovi zaljubljenici u mačke ne dobijaju pomoć ni od koga, niti su je ipak tražili. Od trenutka kada je objavljen tekst u "Blicu", promenio se na izvestan način odnos prema ovim divnim životinjama: svakodnevno i, po nekoliko puta dolaze deca, žene sa decom iz susednih zgrada da se sa njima igraju, da ih fotografišu, maze.
Pozitivno je i to što jedan broj ljudi na njih više ne gleda ka na "vreće buva". Da bi Miškica, Ema, Sivka, Srećko, Debeljko, Kika, Tigrasta, Čupko i druge mace bezbrižno preživele zimu potrebno je da im dobri ljudi pomognu novčano ili u hrani (konzerve hrane namenjene macama).
Profesor Kamenko Marković radi na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici i često je van Niša, a i ostali angažovani oko mačaka takođe rade, pa smo prinuđeni da kada profesor nije tu angažujemo nekoga da pomogne oko mačaka, budući da se one uveče uteruju u kućicu.
Kamenko je često primoran da se nakon održanih predavanja istoga dana vrati iz Kosovske Mitrovice i da sutradan ponovo ideu Mitrovicu na posao. Od komšija nesebično pomaže Lidija, medicinska sestra, ukoliko joj to vreme dozvoli. Ponekad neko od stanara ponudi nešto od hrane što pokazuje da ih i oni vole.
Azil, ukoliko mu neko ne pomogne, mogao bi da doživi sudbinu koju su doživele mace u neposrednoj blizini koje je ,koliko je mogla, čuvala jedna bakica. One su bukvalno desetkovane jer bakica nije imala dovoljno sredstava da im obezbedi adekvatnu negu.
