Analiza troškova i plata profesora univerziteta u Beogradu i Londonu pokazuje da na kraju meseca srpski profesor može da ima više novca na raspolaganju, uprkos nižoj bruto zaradi, zbog nižih troškova života i drugih benefita u Srbiji.
Uprkos objektivnom rastu standarda i životnog komfora u Srbiji tokom decenija, javna percepcija napretka ostaje skeptična i opterećena istorijskim iskustvima i kulturnim normama.
Ugledni srpski pesnik i pevač Nenad Janković (dr Nele Karajlić) jednom prilikom je rekao „Daj mi dvadeset godina, pa me pošalji u Ruandu.“ Pritom je mislio na činjenicu da mladost i zdravlje mogu bez velikih teškoća da podnesu svaku, a posebno zatečenu nevolju i nemaštinu. Kultura sela, posebno balkanskog, gde još uvek živi duh kolektiva zadruge koja ne trpi velike razlike niti iznenadnu sreću koja nije kolektivna, učinila je da se mnogo lakše žalimo nego hvalimo, a kada činimo ovo potonje razlog smo obično mi sami, posebni u odnosu na sve druge. Onaj ko hvali nešto kolektivno, obično je viđen kao neko sa skrivenim namerama.
Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs
Ovih dana mnogo je bilo reči o tome kakav je standard u Srbiji. Vlast je navodila podatke o prosečnim zaradama u balkanskim državama koje još uvek nisu promljene u Evropsku uniju, dok je opozicija poredila ove zarade sa primanjima u Evropskoj uniji.
Razume se, u politici argumenti moraju biti jednostavni. Da bi bili jednostavni, oni moraju biti u najmanju ruku neprecizni. Nepreciznost u nauci često predstavlja drugi naziv za netačnost. Pođimo, na početku od toga da za životni standard jednog naroda trenutna vlast ima veliki, ali ne i presudni značaj. Takođe, pitanje zadovoljstva životom deo je duboke kulture jednog naroda, kao i istoorijskih okolnosti. Svetski razvoj, takođe utiče na kvalitet života i njegovo razumevanje. Dodajmo, da je modernizacija i prelazak iz sela u grad tokom pedesetih i šezdesetih bila svetski fenomen i da je najbezbolnije prošla u državama kakva je bila Jugoslavija. Sudbina je htela da svi zapamte zvezdane trenutke najvećeg globalnog uspona u Jugosaviji, iako bi se država da je imala sudbinu, recimo, Grčke brže i trajnije ekonomski razvijala.
U Srbiji po pravilu – u vreme Pašićevih radikala,komunista, savremenih socijalista, demokrata i naprednjaka - sirmašan svet (nekada sa srpskog sela a danas malih gradova i predgrađa) značajno utiče na poitiku kad je reč o raspodeli državnog kapitala i porezima. Jedan od genratora autošovinizma i klasnog sukoba, koji je do danas u nekada socijalno uniformnoj Srbiji postao politička stvarnost, bio je to uverenje da „naš narod nije vaspitan vekovima prosvećenog apsolutizma“, „da je naše selo neproduktivno, a industrija nije razvijena odlučnim koracima države i privatnika“, ali i da „Srbiju uništavaju činovništvo, neradni a školovani ljudi, državni i privatnički paraziti“... U toj podzemnoj borbi, čije bi krajnosti ako bi kojom tragedijom pobedile verovatno koštale Srbiju postojanja, teško je sagledati istinske domete naše domovine kao samoproklamovane države blagostanja.
Britanija i SAD su često bili nedostižni uzor državama kakva je Srbija. Čak i danas, kada desetine hiljada naših građana za veliki novac rade u Ruskoj Federaciji, Kini ili Singapuru, penzionisani profesor ekonomije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu će glasno zapitati isto što su u njegovom selu pre osamdeset godina pitali komuniste („Ko je i kada dobio paket iz Moskve?“). Stvari se međutim neprekidno menjaju. Možda je najbolji primer Beograd. Srbi će pronaći mnogo zamerki razvoju svoje prestonice, ali činjenica je da je tokom protekla dva veka naš grad rušen više nego bilo koji balkanski glavni grad. Nasuprot tome 1804. godine u Beogradu je živelo svega 8.000 a u Beču čak 200.000 stanovnika, danas je taj odnos 1.7 prema 1,9 miliona ! Možda bi ceokupan naš odnos prem rečenom mogao najbolje biti predstavljen kao mnogo muke, koja je u očima savremenih Beograđana, obezvredila uspeh.
Kad govorimo o životnom standardu, najbolji pokazatelj istog je odnos zarada i prosečne potrošačke korpe. Jedan profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu je pre mnogo godina odabrao da živi u postoktobarskoj Srbiji, zamenivši jedan britanski univerzitet najvećim srpskim državnim univerzitetom. Još tada je tvrdio da, kada se sve uzme u obzir, više zarađuje i bolje živi u Beogradu. Naizgled netačan (ako ne uzmemo u obzir stalnost radnog mesta na državnim univerzitetima u Srbiji, mogućnost dodatnog rada, te društveni status – što očigledno ide u prilog srpskih profesora), ovaj račun je upravo egzaktan. Kada neko kaže da je prosečna zarada redovnog profesora nekog od londonskih univertiteta između 90 i 100.000 funti, čini se nesumnjivim da je ta plata veća od nekih 20.500 funti (24.000 evra) koliko godišnje zaradi redovni profesor Univerziteta u Beogradu. Britanska cifra je, međutim data bruto, a srpska je neto. Bruto zarada od 100,000 funti (8.333 funte mesečno ) spada među visoke zarade u Londonu pa podleže najvišoj stopi poreza, koja pak doseže 40% (kod taj mada znatno niži porez plaća jako mali broj građana, a potrebno je zarađivati oko dve profesorske plate da bi na osnovu njega neko bio oporezovan). Bruto zaradi lonodnoskog profesora valja oduzeti i zdravstveno osiguraje koje se u osnovi kreće između 300 i 330 funti mesečno, pa osnovno davanje za penzije (mnogi biraju još i dodatna ili viša penzioina osiguranja) koja se kreću između 480 i 500 funti. Konačno, bolje plaćeni redovni profesor univerziteta u Lonodnu mesečno može da podigne između 4.220 i 4,500 funti. Tek tada dolazimo do stana. U Beogradu stan neopterećen hipotekom poseduje oko 70% stanovnika, u Londonu svega oko 22%. Ne bih na ovom mestu ulazio u jade mojih kolega koji, zahvaljujući univerzitetskom stambenom programu, žive u stanovima na izvanrednoj lokaciji sa kamatom koja ratu kredita čini zanemarljivom čak i za penzionerski budžet. Takvi programi u Britanije ne postoje. U Londonu prosečna stanarina jednosobnog stana iznosi oko 2.100 funti, troškovi komunalija i prevoz odnose daljih 400 do 500 funti. Na posletku, redovnom profesoru u Lonodnu ostaje oko 1.720 funti. Potrošačka korpa za samca u najvećem britanskom gradu iznosi oko 1.100 funti mesečno. Dakle višak, koji mu posle svega preostaje iznosi 800 funti. U Beogradu jednosobni stan je moguće iznajmiti za u proseku 400 evra, komunalije se kreću do 150 evra. Prosečna potrošačka korpa (za jednog čoveka, kako smo računali i u londonskom slučaju) iznosi 54.800 rsd odnosno oko 459 evra.
Zaključak bi možda za neke mogao biti neverovatan: redovni profesor podstanar, samac u Londonu svakog meseca zaradi oko 5.250 evra (4.500 funti), ima troškove za stan, komunalije, prevoz i prosečnu potrošačku korpu u visini od 4,319 evra (3,700 funti) posle čega mu ostaje 934 evra (800 funti). Njegov parnjak u Beogradu potroši na stanarinu, komunalije i ostale prosečne troškove 1009 evra i ostane mu 991 evro (849 funti)!
Ovo je okvirna, možda nedovojno precizna,ali tačna računica. Da li da dodam da su u Beogradu prevoz, obdaništa,škole i fakulteti (za dobre studete) besplatni? Porez na nasleđe svakog, pa i roditeljskog stana, u Britaniji iznosi oko 30% njihove tržišne vrednosti – u Srbiji prvi nasledni red ne plaća ništa. No, i pored svega lako je zamisliti jednog visoko inteligentnog, ne mnogo političnog beogradskog profesora, jugoslovenskog identiteta, koji sasvim odlučno javno pita kako bi to izgledalo da se njegov standard poveća do britanskog, a da se iz politike isključe „neobrazovani sirotani“ „vezani za svoje Krajine i Kosova“ - „koji su nas uvukli u ratove i sankcije“ - da nam ne diraju u profesorsku stalnost, da nas progresivno ne oporezuju, ali da nastave aktivnosti nevladinog sektora u kome je deo politički aktivnih profsora Univerziteta u Beogradu uspeo da stekne istinska bogatstva. Kako li tek on vidi „raj Evropske unije“ i njegovu „bezalternativnost“?
Još pre petnaest godina jedan ekonomista je izračunao da će građani Srbije uskoro moći da kažu kako „nikada nisu živeli bolje“. Naravno takva izjava nije u skadu sa našom kulturom. Taj izraz, upotrebljen u svakodnevnom govoru u Britaniji (“We’ve never been better.”) šezdesetih godina prošlog veka, imao je svoju predistoriju mukotrpe borbe za građanska, politička i socijalna prava. sročili su ga praunuci onih koji su sa samo 13 godina radili u rudnicima ili su „šljapkali“ po kanalizaciji u potrazi za nekim predmetom koji bi mogao da se proda; dok su ovi posleratni srećnici tih šezdesetih godina imali stabilne rastuće prihode, suve, pa makar i iznajmljene, domove i penziono osiguranje. U Srbiji je svest o napretku i njegovom kvalitetu (zasluženosti) bila znatno niža, a nije bilo ni demokratskih sloboda. U svakom slučaju, kod nas su samo 1975., 1990. 2008. i 2025. zarade premašivale prosečnu potrošačku korpu, sa tim da bi rastu iz sedamdesetih i kraja osamdesetih moglo da se da više zamerki od sadašnjeg, koji - uz prekid tokom Svetske ekonomske krize - traje od 2003. godine.
Nedavno je objavljena jedna studija o ceni letovanja iz 1988. godine. Četvoročlana porodica je samo za hotel na jadranskom primorju 1988. trebao da izdvoji četiri prosečne plate (4 puta 480.000 dinara) današnja cena prosečnog hotela tokom tog perioda i za toliko članova iznosi oko 3 prosečne plate. O razlikama turizma onda i sada, komunikacija, izbora letovanja, tržišta... Ne treba trošiti reči. U Beogradu je 1988. bilo oko 500.000 stanova (na oko 1,5 miliona stanovnika), 2022. stanova je 871.000. U Beogradu je privatnih automobila 1990. bilo malo manje od 300.000, 2000. oko 360.000, 2010. 469.000 i 2025. nešto manje od 730.000. Stanovništvo do danas jedva da je prešlo 1,7 milion, a 1991. je Beograđana bilo oko 1,6 miliona.
Standard raste u čitavoj Evropi, ali naravno da će brže rasti i državi na njenim granicama. Za rast su svakako važni stabilnost vlasti i program koji one sprovode. Uticaj kriza i ratova može biti višeslojan – dakle i negativan i pozitivan. Danas Srbija ima mnogo problema, ekonomski kratkoročno nisu među njima. Dugoročno, kriza EU, demografski sunovrat u kome bez mnogo brige šire javnosti i posebno naše elite živimo, te verovatni globalni ekonomski krah i sukob, mogu da učine da se i ova faza završi kao ona iz tridesetih ili sedamdesetih godina. Takav ishod, međutim, neće biti čak ni delom krivica vlasti koje dolaze i smenjuju se na izborima, već celokupne naše elite i javnosti.
