Marko Prelić već 31 godinu živi u Kamenici, osam kilometara od Nove Varoši
Živi sa pasom, mačkom i deset kozama u drvenoj kolibi na planini
Mnogi sanjaju o životu na selu, a oni koji tamo žive, uprkos teškom i mukotrpnom radu kažu, ne bi ga menjali ni za šta na svetu. Osamdesetšestogodišnji (86) Marko Prelić već 31 godinu živi u Kamenici, sedam kilometara od Nove Varoši. Ovde su zime surove, okružen je šumom i ponekom divljom zveri, ljudi nema.
Do njega je novinarska ekipa stigla deo puta autom, deo pešice. Tragajući za najboljom ispašom za stoku Marko se pre tri decenije smirio u Kamenici, nadomak Nove Varoši, na 1.200 metara visine.
"Celoga života sam bio i čovek i žena. Košenje, kopanje, oranje, žetva srpom - srpom šta sam žita požeo ručno - da živim 30 godina, ništa da ne radim, imao bih da živim", kaže Marko za portal "REC Media Užice".
A život ga nije mazio. Sa pet meseci ostao je bez majke, odgojila ga je strina i naučila sve što je znala - da pomuze stoku, da plete. Penziju je zaradio u Srbiji i Austriji, u Kamenici se usidrio. A dani su na planini dugi.
"Prođu... Zanimam se, nešto radim kad je radni dan. Kada nije, opet nešto vidim kod stoke... Pa prolaze dani, nema problema", odgovara Prelić.
U drvenoj kolibi ušuškano je i toplo uz vatru iz "smederevca". Struje iz jednog solarnog panela tek toliko da se napuni telefon i upali sijalica. Društvo su mu pas, mačka i deset koza, pravi sir. Obilaze ga poznanici, donesu šta treba, a i on ponekad siđe do prvog sela.
"Ovaj mi donese novine kad god dođe sedmično, i ovako neko dođe pa pričamo, razgovaramo ima li šta novo, kakvo je stanje po Kosovu i - eto...", svedoči Marko.
A kad ostane sam misli same dolaze.
"Napravio sam kuću večitu ima već 10 godina, sve je završeno - i spomenik i sve gotovo. Samo kad odem, odmah povade onu zemlju, ture i gotovo, nema niko da se muči oko toga", kroz osmeh će Marko.
Osamdeset šest godina nimalo lakog života uzelo je danak pa ga noge i ruke ne služe kao pre, ali ide dalje. Tužan je zbog dragih ljudi koji su umrli, naživeo se, namučio i nema želja. Zima je na pragu, spremio je hranu i za sebe i za koze i ne brine.
Sa visine koja bistri um poručuje: "Poručio bi mladim ljudima koji žive u gradu da budu malo skromniji i da budu malo boljeg obraza nego što ga imaju".
