Na planini Ozren, u blizini Doboja, nalazi se selo Donja Paklenica, dom Maše i Ljubice, dve medvedice koje je Petar Tubić spasio od sigurne smrti
Na planini Ozren, tik iznad Doboja, skriva se selo Gornja Paklenica - mesto koje ne očarava samo pejzažima i vidikovcima, već svojim neobičnim, krznenim stanovnicima. Maša i Ljubica, dve medvedice, ne žive ovde po pravilima divljine: njih je Petar Tubić spasio od sigurne smrti, i od tada su njihov svet i svet ljudi u ovom planinskom kraju isprepleteni.
Maša je bila tek nekoliko meseci stara kada je ostala sama - majka joj je ubijena, a šansa da preživi u divljini gotovo da nije postojala. Petar, koji ju je preuzeo, nije mogao ni da zamisli da će se između njih stvoriti veza koja će promeniti ne samo njegov život, već i čitav ritam života na Ozrenu.
- Ja sam nju pokupio da ne ugine u šumi 2019. godine i mislio sam da će se naći neko rešenje, da se negde udomi. Nisam ja nikad razmišljao da će taj medved ostati kod mene, da ću da se brinem o njoj, jer ja u to vreme nisam imao neko posebno znanje o medvedima - počinje priču Petar Tubić za "Blic".
Petar napominje da je najteži trenutak bio onaj prvi - kada se našao pored stvorenja starog svega dva meseca i shvatio da je od njega zavisilo da li će preživeti. Ni internet nije imao pravi odgovor na pitanje šta meče tog uzrasta treba da jede, niti je postojalo vremena za razmišljanje o tome šta dalje dok je ispred njega stajalo živo biće koje je samo tražilo sigurnost.
"Ona kad je mene videla, kao da je videla najrođenijeg", opisuje nam Petar.
Dok je Petar počeo da uči o medvedima, Maša je, paralelno, učila o ljudima. Putem kontakata iz Rusije, razmenom saveta, ali i oslanjajući se na iskustvo koje je već imao sa drugim životinjama, Petar je došao do formule koja je mečetu Maši spasila život. Uz konsultacije sa veterinarima, njen probavni sistem se stabilizovao, a malo, krhko meče počelo je da raste u zdravu, snažnu medvedicu.
"One su kao dve sestre"
Godinu dana Maša je provela tu, u Gornjoj Paklenici, kada je stigao novi poziv. Kod Drvara je pronađeno još jedno meče, ponovo pored ubijene majke. Slaven Ristić, koji ga je pronašao, suočio se sa istim problemom: nije bilo mesta gde bi mladunče moglo da se zbrine. Pitanje je bilo jednostavno, ali odluka i sve što dolazi sa njom neizvesna - da li Petar može da preuzme brigu i o drugom mečetu?
- Mislio sam da će biti problem da se one sastave, pa sam napravio jedan prihvatni boks u kojem je bila samo Ljubica. Njih dve su imale vizuelni kontakt. Trajalo je jedno dva dana njihovo upoznavanje i kada sam video da nema tu nikakve agresivnosti niti bilo čega, sastavio sam ih i otad počinje njihovo druženje. One su kao dve sestre - Maša je tu malo ozbiljnija, Ljubica je ono vragolasto dete koje se još uvek tako se i ponaša - prepričava nam Petar kako je započet Mašin i Ljubičin suživot.
Ovde ne žive samo Maša i Ljubica, sve životinje su dobrodošle
Gornja Paklenica počela je da se gradi još 2014. godine, mnogo pre Maše i Ljubice. Petar je ovde, kao instruktor paraglajdinga, organizovao školu na obližnjim livadama. U početku je to bio samo komad zemlje i potreba za jednim objektom gde bi se držala oprema, održavala predavanja i okupljali ljudi. Sve je građeno postepeno, rukama članova kluba i prijatelja. Svaki kamen, svaka daska, skupljani su po napuštenim selima i ponovo sastavljani u nešto novo. Mesto je postalo tačka susreta - za paraglajdere, mlade, umetnike, pesnike i sve one kojima planina znači više od pogleda.
Dolaskom Maše, a potom i Ljubice, taj krug se proširio. Ljudi su počeli da dolaze ne samo zbog sporta, već i zbog životinja. Maša je postala zaštitni znak, a "Naša Maša" postalo je zajednički imenilac za izletište i prihvatilište za sve životinje.
Danas ovde, pored mrkih medveda Maše i Ljubice, žive i vuk, lame, koze, živina, ptice, poneko lane koje se othrani pa vrati u prirodu. Neke životinje dođu na lečenje, neke ostanu zauvek. One koje mogu - vrate se šumi. One koje ne mogu - postanu deo ovog mesta.
Maša i Ljubica u ljudima vide samo ljubav
- One su u suštini dobrice i prijatelji ljudi i to će ostati tako. One u ljudima vide neku zaštitu, radost, spas, ljubav, a ne nešto što ih može povrediti. Njihov život treba da bude jedna ravna linija. Ako im danas niko nije ugrozio teritoriju, hranu, potomstvo, one žele i sutradan da im taj život bude takav i za deset dana, i za deset godina. Najvažnije je obezbediti im kvalitetnu negu, hranu, životni prostor i jednostavno razumeti ih. I životinja ima nekih svojih momenata kad nije spremna za druženje, kao i čovek. Ja nisam nikakav dreser, niti želim da budem, pa da im naređujem da daju šapu ili donesu nešto. To se ne radi. Za taj kontakt sa medvedom je važno da one iniciraju da dođu, da traže - priča nam Petar, a u to smo se i sami uverili.
Upoznavanje Maše i Ljubice sa ljudima razvijalo se postepeno, a kako Petar ističe - cilj je bio da postanu prepoznatljive ne kao opasne divlje životinje iz filmova, već kao prijatelji ljudi. Od malih nogu, obe medvedice su pokazivale radoznalost i spremnost na kontakt - prilazile su, uzimale poslastice i polako učile kako da komuniciraju sa ljudima. Tako je nastala mogućnost da posetioci ostvare interakciju sa njima bez opasnosti, iako obe teže oko 170-180 kilograma.
Kako izgleda medveđi zimski san
Maša i Ljubica, kako nam priča Petar, njihov spasilac i zaštitnik, vrlo jasno pokažu kad su gladne, a znaju i da ukažu na to šta im se tačno jede. Petar to prepoznaje po ponašanju i zvuku.
Njihov jelovnik se menja s godišnjim dobom. U sezoni šljiva, šljive su im najveća slast i prioritet - sve ostalo može da sačeka. Proleće donosi vrhove grančica i pupoljke koji pokreću njihov probavni sistem. Ovde, u svojoj šumi, biraju same šta žele i koliko im treba. Kako zima prolazi, medvedice polako gube telesnu težinu - što je potpuno prirodno i važno za preživljavanje tokom leta, kada lutaju u potrazi za hranom. Istovremeno, zimi im se menja krzno: stara dlaka nestaje i do kraja maja one već imaju lagano letnje krzno, spremne za tople mesece i aktivnosti.
- Ta faza njihovog polusna se zove u nekom žargonu "torpor" i nije uopšte ta tipična hibernacija. Dobijaju one sad preko zime hranu ali skoro ništa ne jedu, skoro mesec dana nisu ništa jele. Ljudi misle da će se medved ugasiti u decembru i upaliti krajem marta, ali ne. Kod medveda je to malo drugačije nego na primjer kod puha, ježa, slepog kučeta. To su životinje koje se ugase u određenom periodu i one padaju totalno u komu. Dok je medved u nekom polusnu, u fazi mirovanja, on svoj organizam postepeno uvodi u to da ne jede hranu, da miruje, da bi na kraju zime postepeno uvodio organizam i postepeno sebe uvodio u izlaske, kretanje i ishranu - zaključuje Petar.
Danas, zahvaljujući medvedicama i Petrovoj posvećenosti, mesto je postalo živo i prepoznatljivo. Mašin, Ljubičin i Petrov suživot na Ozrenu dokazuje da ljudska briga može oplemeniti divljinu, a da divljina nas može naučiti strpljenju, empatiji i poštovanju prema životu u njegovom najautentičnijem obliku.
