Svi nastavnici ističu značaj razvijanja empatije, lične discipline i sposobnosti snalaženja u novim situacijama kod učenika
Preopterećenost nastavnog programa i administrativnih obaveza predstavljaju ključne prepreke unapređenju obrazovanja u Srbiji
Oni su na važnoj misiji - kako da deca ne uče napamet, već da razumeju, razmišljaju i odrastaju u ljude spremne za svet koji se brzo menja. Iako se obično uspeh nastavnika u školama i dalje meri brojem odlikaša, uspesima kao mentorima na takmičenjima, oni teže nečem drugom: da njihovim đacima tehnologija bude saveznik, kritičko mišljenje prioritet, a najvažnija lekcija - kako se uči, a ne šta zapamtiti.
Njihov trud je i nagrađen - Mladen Šljivović, nastavnik fizike i primenjenih nauka u Gimnaziji Zaječar i Predrag Jovanović, profesor harmonike u Muzičkoj školi u Nišu, dobitnici su nagrade Prosvetitelj, dok se profesor matematike Andreja Pavlović našao među 50 najboljih nastavnika na svetu. U potrazi za odgovorom kako škola u eri digitalnog sveta funkcioniše, i kako deca danas usvajaju naučeno razgovarali smo upravo sa ovim najnastavnicima, koji su svima nama podelili vredne lekcije.
"Treba pronaći put do svakog deteta"
Za profesora Predraga Jovanovića, nastava ima smisla samo ako učenik nije pasivni primalac informacija, već aktivan učesnik koji razume zašto uči i kako stečeno znanje može da primeni u životu.
- Kada gradivo povežemo sa emocijom, ličnim iskustvom i stvarnim svetom, znanje postaje trajno. U umetničkom obrazovanju to je posebno važno, jer tehnika bez slobode izraza i kritičkog mišljenja ostaje prazna forma. Uloga nastavnika danas je da bude vodič i podrška, a ne puki prenosilac informacija - ističe Jovanović.
Digitalni alati, po njegovom mišljenju, imaju svoje mesto u učionici - ali samo ako služe učenju. Razvijanje kritičkog mišljenja vidi kao jedan od ključnih zadataka škole.
- Kritičko mišljenje razvijam tako što decu učim da postavljaju pitanja, a ne da slepo prihvataju gotove odgovore. Važno mi je da shvate da nije svaka informacija tačna samo zato što je lako dostupna ili digitalno upakovana. U praksi to znači razgovor, poređenje različitih izvora i podsticanje učenika da obrazlože svoj stav - kaže on za "Blic", i dodaje:
- Deci pokušavam da razvijem svest o odgovornosti – da razumeju da znanje zahteva vreme, trud i lično promišljanje. Kada nauče da razdvoje kvalitet od površnosti, dobijaju alat koji im pomaže ne samo u školi, već i u životu.
Nastavu prilagođava različitim stilovima učenja, jer, kako kaže, ne postoji "jedno dete".
- Cilj mi nije da svi uče na isti način, već da svako dete pronađe način koji mu najviše odgovara i u kome može da razvije svoje sposobnosti i samopouzdanje. Nastavu prilagođavam osluškujući njihove potrebe, interesovanja i tempo napredovanja - govori on za "Blic".
Kao ključnu promenu u obrazovnom sistemu vidi pomeranje fokusa sa administracije na dete i nastavnika, uz veću autonomiju.
- Nastava 21. veka zahteva fleksibilnost, poverenje i veću autonomiju nastavnika, kako bi mogli da odgovore stvarnim potrebama učenika, a ne samo unapred zadatim obrascima. Podjednako je važno kontinuirano ulaganje u obrazovanje nastavnika, njihovu stručnu i pedagošku podršku, kao i rasterećenje od birokratije, kako bi se vratili suštini - radu sa decom.
"Učenici moraju da razumeju zašto nešto uče"
Nastavnik Mladen Šljivović ističe da bi deca zaista razumela gradivo, nastava mora da ima jasan smisao i svrhu, a ne se svoditi na puko pamćenje činjenica.
- Najvažnije je da gradivo ima smisao - da učenici razumeju zašto nešto uče. To zahteva saradnju nastavnika i roditelja i pomeranje fokusa sa ocena na znanje. Verujem u projektnu nastavu, gde učenici kroz izazove i praktičan rad dolaze do razumevanja, ali je školski program u Srbiji preopterećen i često svodi ovakve metode na puko pravljenje prezentacija - kaže Šljivović za "Blic".
Kada je u pitanju upotreba digitalnih alata u nastavi, napominje da to zahteva pažljiv balans kako tehnologija ne bi postala izvor distrakcije
- Vodimo neravnopravnu borbu za pažnju učenika. Nastavnici sa ograničenim resursima ne mogu da pariraju velikim digitalnim platformama. Pokušavao sam da učenici sami prave kratke edukativne videosadržaje, što se pokazalo i korisnim i problematičnim, ali neophodnim. Nedostaje nam kvalitetan domaći digitalni obrazovni sadržaj - objašnjava on.
Uz znanje i kritičko mišljenje, naglašava da bi škola trebalo da "razvija lične i socijalne veštine".
Osvrnuo se na to koje je najvažnija veština koju deca mogu da steknu za budućnost.
- To su empatija i samosvest. Važno je razumeti druge, ali i sopstvene potrebe. Škola treba da podstiče poštovanje različitosti, bez osuđivanja i mržnje - priča on za "Blic".
Osvrnuo se i na to da je jedan od najvećih izazova obrazovanja u Srbiji preopterećenost nastavnog programa, što potom, kako kaže, utiče na to da nema vremena da se sa decom vežba i održavaju različite vannastavne aktivnosti.
- Sistem je preopterećen ocenama i predmetima, bez vremena za vežbu i smisleno učenje, ključna promena bila bi smanjenje gradiva. Jedan gimnazijalac će imati 13 predmeta u 18 nedelja polugodišta, i na kraju imati oko 40 do 50 ocena. Dolazimo do zaključka da učenik odgovara za neku od ocena svaki treći dan - napominje on u razgovoru za "Blic".
"Škola 21. veka mora da gradi otporan um"
Najveći izazov savremenog obrazovanja je to što se deca uče da reprodukuju gradivo, umesto da ga razumeju, smatra nastavnik Andreja Pavlović.
- Učenik mora da zna šta radi i zašto, da ume da objasni ideju svojim rečima, da prepozna obrazac, da greši i iz greške uči. Kada dete razume, pamćenje dolazi samo kao posledica - objašnjava Pavlović.
Posebno naglašava važnost ličnog pristupa, jer, kako kaže, deca ne dolaze u učionicu sa istim predznanjem, interesovanjima i tempom rada.
- Efikasna nastava podrazumeva isti cilj, ali različite puteve do tog cilja, uz formativno praćenje, rešavanje problema i stalni dijalog. Kada učenik vidi da napreduje sopstvenim tempom, raste mu samopouzdanje, a škola prestaje da bude mesto pritiska - navodi on.
Govoreći o tehnologiji u nastavi, Pavlović ističe da digitalni alati mogu da doprinose razumevanju.
- Učenike učim i digitalnoj disciplini: da upravljaju pažnjom, a ne da pažnja upravlja njima. U svetu distrakcija, najveća veština je fokus. Zato tehnologiju uvodim tamo gde jača razmišljanje, a ne tamo gde ga zamenjuje. Ako nam digitalni alat pomaže u razmišljanju onda je dobrodošao; ako postane zabava ili buka, vraćamo se osnovama - ističe on.
Kritičko mišljenje, prema njegovim rečima, nije posebna lekcija, već svakodnevna navika.
- Danas problem nije to što deca nemaju informacije, problem je što ih imaju previše, bez filtera. Zato je u učionici neophodan standard: nije dovoljno reći "pročitao sam" ili "video sam na internetu". Moraš da znaš odakle, zašto i koliko je pouzdano. Učim ih da razlikuju činjenice od mišljenja, argument od utiska, dokaz od popularnosti. Posebno insistiram da razumeju da „mnogo pregleda" nije isto što i "mnogo istine" - kaže on za "Blic".
Smatra da je najvažnija veština za budućnost sposobnost snalaženje u novim situacijama.
- Manje je važno šta dete zna, a mnogo važnije šta radi kada ne zna. Deca ne mogu da uče ako su stalno pod stresom. Škola 21. veka mora da gradi stabilan, radoznao i otporan um - zaključuje Pavlović za "Blic".
