U Dobračinoj ulici se nalazi najuža ulica u Beogradu, koja je široka samo jedan do dva metra i dugačka oko 50 metara
Uprkos neobičnom i slatkom izgledu, život u najužoj ulici Beograda i nije tako idealan, a tome svedoče njeni stanovnici
Dorćol, na turskom "Dort jol" što znači četiri puta, nekada je bio raskršće i glavni trgovački centar evropske Turske jer je vodio ka Istanbulu, Vidinu, Beču i Dubrovniku. U sebi krije mnoge tajne, a i dan-danas se na površinu izmigolji još po koja. U Dobračinoj ulici pri samom dnu, nalazi se nezvanično najuža ulica u Beogradu. U svom najužem delu ima ravno metar širine, a u najširem dva. Dva čoveka ne mogu da se mimoiđu, nema ulične rasvete, ali zato svaka kuća uredno poseduje poštansko sanduče, dok se miris kafe i zaprške širi okolo. Međutim, nije sve tako idealno...
U Dobračinoj ulici iza broja 59 krije se maleno sokače, najuža ulica u Beogradu, dugačka je oko 50 metara.
Kuće su uglavnom niske, prizemne, a neke podsećaju na naslagane kockice, kao da je neko dete odlučilo da "pusti mašti na volji" i poređa ne tako simetrične spratove, stepenice i krovove.
Jedna bela kućica posebno se ističe i dok prolazite pored nje, prozori će vam biti u visini kolena, a krov do ramena. Na samom krovu viri jedan čunak.
I na tren ćete imati utisak kao da ste zašli u selo Hobita, ali ne dajte da vas izgled vara.
Kako uzan putić vodi napred, nailazi se i na druge kuće, svaka u svom stilu. Arhitekta definitivno ovde nije umešao prste.
Najveće iznenađenje je kuća od slame i blata i dalje odolevajući zubu vremena, s obzirom da su se takve kuće pravile najkasnije u prvoj polovini 20. veka.
Nekada je na izlazu iz najuže ulice u prestonici stajao simboličan grafit "Sokače rađa grešnike", ali kako je srušen oniži zid da bi danas na njegovom mestu nikla metalna ograda lokalne firme koja je deli od "ostatka sveta", on više ne postoji.
Umesto njega, nikao je novi i moderniji grafit: "Nisam dovoljno cenio vreme, verovatno zato nisi sada pored mene" - ostavljajući trag jedne neuspele ljubavi.
Jedva vide svetlost dana, a na novi nameštaj ne pomišljaju
Međutim, koliko delovalo romantično i slatko, stanari ove najuže ulice u Beogradu svakodnevno biju sopstvene bitke. Nekada, kako kažu, imaju oseća kao da večno žive u mraku. Sunčevi zraci jedva dopiru do njih, a čini se da za njih niko nema sluha.
Iza današnjeg metalnog bedema koje stanovnike najuže ulice u Beogradu krije od "ostatka sveta", nekada se nalazio auto-otpad i stara trošna zgrada gde se odvajalo valjano od trulog.
Kako se prisećaju stanovnici ove uličice, tih godina dok je tu postojao auto-otpad kada su svakodnevno bili nemi slušaoci struganja mašina, buke i "skupljači" prašine.
Danas, na istom mestu nikla je firma u novom ruhu. Širina puta se nije promenila, a zbog visoke metalne ograde stanovnici najuže ulice jedva vide svetlost dana.
Kako za "Blic" priča jedna stanovnica ovog "sokačeta", problem nastaje kada treba da unose nameštaj, a novom kauču ili krevetu se više ne nadaju. Jedva se i mimoilaze. Kada bi poželele dve osobe krupnije građe tuda da prođu, jedna od njih morala bi da zastane, skupi se i propusti drugog. Sve je toliko usko, da je prava muka tuda proći i bilo šta uneti u kuću.
Kola ne mogu tuda da prođu, jedva i bicikl
Na putu ka "sokačetu" ekipa "Blica" imala je sreće da naleti na poštara koji je tog jutra delio poštu stanovnicima najuže ulice srpske prestonice.
Sramežljivo je rekao da on može da prođe tuda, jednostavno navikao je na ovu uzanu uličicu, kao i na svaku drugu. Ubaci poštu u sanduče i nastavi svojim putem dalje. Za ovog beogradskog poštara ništa nije neobično. Ali, sa njim se ne bi bili saglasni njeni stanovnici.
Pokucavši na više vrata, ekipa "Blica" se uverila da ovde mahom žive stariji ljudi. Na kola Hitne pomoći, taksi ili bilo koje drugo vozilo, osim bicikli (mada i one jedva mogu da prođu), ne pomišljaju, što stvara dodatni problem.
Koliko god izgledala zanimljivo, ova ulica sa nezvaničnom titulom najuže u Beogradu krije svoje muke, a stanovnici su se vremenom navikli na njih, mada, nije da baš uživaju u ovoj "atrakciji".
