Serija 'Vuk Karadžić' smatra se krunom njegove karijere, nagrađena je Gran pri Evrope, a istoričari je ističu kao izuzetno vizionarsku i autentičnu rekonstrukciju prošlosti.
Kadijević je bio važna figura 'crnog talasa', prikazujući rat sirovo i iskreno, uz zapažen umetnički rad i u sferi likovne umetnosti i kritike.
Smrt legendarnog reditelja Đorđa Kadijevića u 94. godini označava kraj jedne neponovljive ere u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi. Ovaj poslednji renesansni intelektualac naših prostora spajao je nespojivo: mrak narodnih verovanja i svetlost vrhunske umetničke kritike.
Iako je iza sebe ostavio monumentalan opus, šira publika će Kadijevića uvek pamtiti kao majstora koji nam je doneo "Leptiricu". Ovaj film iz 1973. godine postao je prava kolektivna trauma za generacije Jugoslovena, ali istovremeno i neprocenjivo kulturno blago.
Za razliku od jeftinih holivudskih trikova, Kadijevićev horor bio je duboko autentičan, izvirući iz mračnih šuma, vodenica i potisnutih narodnih verovanja. Ekranizujući Milovana Glišića, on je redefinisao žanr poetske fantastike, pletući nezaboravnu atmosferu lepote, smrti i beznađa.
Apsolutna kruna njegove karijere jeste serija "Vuk Karadžić" (1987–1988), televizijski spomenik koji je sa pravom osvojio Gran pri Evrope u Rimu. Ovo grandiozno delo nije bilo samo obična biografija, već brutalna, verna rekonstrukcija čitavog 19. veka, srpskih ustanaka i dvorskih intriga.
Koliko je ovo ostvarenje bilo vizionarsko, najbolje svedoči podatak da je slavni pisac Umberto Eko, kao član žirija u Rimu, ostao potpuno zatečen njegovom snagom. Kadijević je istoriju skinuo sa prašnjavih polica i pretvorio je u živu, pulsirajuću dramu koja je i danas nedostižan standard.
Beskompromisni kritičar i udarna igla "crnog talasa"
Njegov neverovatni umetnički pečat vidljiv je i kroz rane filmove "Praznik" i "Pohod", koji ga svrstavaju u sam vrh proslavljenog "crnog talasa". U njima je rat prikazivao beskompromisno i sirovo, bez ideoloških parola, kroz prizmu običnih ljudi zgaženih točkom istorije.
Ipak, film je bio samo jedno njegovo lice. Kao diplomirani istoričar umetnosti, Kadijević je decenijama bio neprikosnoveni autoritet čija se reč u beogradskim galerijama čekala sa strahopoštovanjem.
Njegovo prijateljstvo i bliskost sa Mićom Popovićem i drugim velikanima snažno su oblikovali likovnu scenu tog vremena.
Tihi odlazak ovenčan najvećim priznanjima
Za svoj neizbrisiv trag u kulturi, Kadijević je nagrađen najvišim državnim i umetničkim priznanjima, uključujući "Sretenjski orden", "Zlatni pečat" Jugoslovenske kinoteke i nagradu "Dositej Obradović" za životno delo.
U svojim poznim godinama, povukao se u tišinu, predano i posvećeno stvarajući minijature i kolaže koji su spajali snoviđenja i preciznost.
Otišao je tiho, gospodski, sa autoritetom čoveka koji je pročitao biblioteke i video svetove koji više ne postoje.
Đorđe Kadijević je pre nekoliko godina, u intervjuu za "Blic" govorio o tragediji koja ga je zadesila i gubitku ćerke Jelene i supruge Danice.
- Moja ćerka je umrla od šećerne bolesti u 24. godini, a šest godina kasnije još strašnija bolest napala je moju ženu. Gubitak ćerke i žene označio je početak samoće, koja je nepodnošljiva. Moj sin se u međuvremenu oženio, odselio, osnovao svoju porodicu, i on, naravno, brine o meni. Ponosan sam na njega, on je moj kolega, profesor univerziteta, doktor nauka, šef katedre. Ali, ja sam umro zajedno sa mojom ćerkom i ženom. Već dvadesetak godina sebe ne računam u žive. Ne mogu biti srećan, niti se bilo čemu iskreno radovati. Niko ne može zameniti ono što je za mene bilo važnije od života. Ovo je simulacija života u stvarnosti, i ja na jedan mučan način trajem posle sebe - rekao nam je tada, između ostalog.
Iza njega ostaje mrak vodenice u Zarožju, sjaj Karađorđevih ustanika i nebrojene oštre likovne kritike, a praznina koju je ostavio u srpskoj kulturi biće najbolji svedok njegove veličine. Neka mu je večna slava.
