"Nema šanse da uspete! Ti si gradska riba, pa šta će ti neko ko ne zna sve akcente! Taj ne zna tvoju ekipu... Biće te blam!"
Slične rečenice čula sam "n" puta do sada... A nije da nisam govorila sebi, nikad jedinac, nikad neko van Beograda, niko sa akcentom, nikad pušač.... Porasla sam u Beogradu, takoreći Dedinju sa tatinim i maminim sinovima ex režima i novokomponovanim elitnim odredima tranzicionog perioda, piše kolumnistkinja Noizz-a Emilija Popadić.
Bilo je bljak reći i Novi Beograd, a kamoli Blokovi. Jedino su Vračar, Dorćol i Voždovac bili okej za premeriti kuloću na ženskim sedeljkama u fazonu "da komšinici crkne krava".
Ali ljudi prave planove, a Bog se smeje, pa sam nabasala na redak primerak provincijskog porekla brdske zapadne Srbije, heavy smokera, jedinca sa divnim akcentom tršićkog kraja... I da se ne lažemo, u takmičenju da "pokažem gde je dečko tebi mesto", zaljubila sam se i uprkos tračeraju i kladionici "ne dajemo mu ni metar dana", shvatila sam sledeće:
1. Momci iz provincije su manje razmaženi
Nema mame da zagreje, opegla, prinese u BG... Snalaze se sami, no matter what jer nema povratka u mesto porekla.
2. Momci iz unutrašnjosti i dalje misle da su maniri skroz okej
Ne padaju na žvake o emancipaciji po kojoj je skroz super da sama mogu sve, oni stanu da pomognu jer je tako red. I to je super!
3. Rodbina je daleko
Nema porodičnih ručkova, preteranog zbližavanja i ostalih unjkavih, kvazi nameštenih situacija. Slave i rođendani su jednom godišnje.
