Ferdinand Ševal, francuski poštar, započeo je izgradnju svoje neobične palate nakon što je 1879. naišao na neobičan kamen.
Svaki dan je prelazio 30 kilometara i tokom 33 godine sakupljao kamenje za izgradnju, gradeći svoju palatu ručno uz pomoć osnovnih materijala.
Jedan sasvim običan radni dan francuskog poštara Ferdinanda Ševala pretvorio se u priču koja i danas fascinira svet. Kada se 1879. godine sapleo o neobičan kamen tokom raznošenja pošte, nije ni slutio da će upravo taj trenutak odrediti naredne tri decenije njegovog života.
Umesto da kamen baci, poneo ga je kući. Bio je toliko očaran njegovim oblikom da se već narednog dana vratio po još. Tako je započeo projekat koji će trajati čak 33 godine.
Svakog dana pešačio 30 kilometara i usput skupljao kamenje
Ferdinand Ševal imao je tada 43 godine i radio je kao seoski poštar u mestu Oteriv (Hauterives) na jugoistoku Francuske. Svakodnevno je pešačio oko 30 kilometara raznoseći poštu kroz okolna sela.
Tokom dugih šetnji počeo je da prikuplja neobično kamenje koje je nalazio pored puta. U početku ga je nosio u džepovima, zatim u korpi, a kasnije je koristio kolica kojima je svako veče prevozio kamenje do svog dvorišta.
Pronađene komade pažljivo je birao – od peščara i sedre do škriljaca i crvenog porfira – jer je svaki imao posebno mesto u njegovoj zamisli.
Po završetku poštanske ture nije odmarao. Svake večeri, često uz svetlost petrolejske lampe, nastavljao je gradnju. Kamenje je povezivao krečom, malterom i cementom, a procenjuje se da je tokom godina potrošio više od 3.500 vreća kreča.
Za spoljne zidove palate bilo mu je potrebno čak 20 godina.
Palata koja ne liči ni na jednu drugu
Kada je završena 1912. godine, palata je bila visoka 12, a duga 26 metara. Građevina ima četiri fasade, galerije i terase, a njena arhitektura predstavlja jedinstvenu mešavinu različitih stilova.
Na zidovima se nalaze skulpture slonova, pelikana, medveda, kajmana i brojnih drugih životinja, dok pojedini delovi podsećaju na hinduističke hramove, srednjovekovne zamkove i peščane dvorce.
Inspiraciju je pronalazio u razglednicama i ilustrovanim časopisima koje je svakodnevno nosio meštanima, zamišljajući daleke zemlje koje nikada nije posetio.
Na palatu je uklesao jednostavne reči: "Delo jednog čoveka."
Meštani su ga smatrali čudakom
Dok je godinama gradio svoju palatu, mnogi stanovnici sela mislili su da je lud ili u najmanju ruku neobičan čovek.
Ševal je želeo da posle smrti bude sahranjen u svojoj građevini, ali francuski zakoni to nisu dozvoljavali. Zato je, kada je završio palatu, započeo novi poduhvat – izgradnju sopstvene grobnice na seoskom groblju.
Na isto način, koristeći ista kolica i isti alat, radio je još osam godina. Grobnicu je završio 1922. godine, a preminuo je dve godine kasnije, u 88. godini života.
Priznanje je stiglo tek posle njegove smrti
Tek nakon njegove smrti umetnici i istoričari umetnosti prepoznali su vrednost njegovog rada. Nadrealisti su palatu opisivali kao jedinstveno delo koje ne pripada nijednom umetničkom pravcu.
Godine 1969. tadašnji francuski ministar kulture Andre Malro proglasio je Idealnu palatu (Palais Idéal) istorijskim spomenikom Francuske, uprkos protivljenju dela stručne javnosti koja nije verovala da delo samoukog graditelja zaslužuje takav status.
Palata je 1994. godine prešla u vlasništvo lokalne opštine, koja je i danas održava i otvorena je za posetioce tokom cele godine.
Ševal je iza sebe ostavio i rečenicu koja najbolje opisuje njegov životni podvig:
"Tražeći, pronašao sam. Četrdeset godina kopao sam i radio lopatom kako bi ova čarobna palata izašla iz zemlje."
