Putovanje u Furlaniju - Julijsku krajinu u severoistočnoj Italiji ostavlja dubok utisak jer otkriva manje poznate, ali čarobne predele sa bogatom istorijom.
Poseban doživljaj pruža dvorac Miramare sa tragičnom pričom Maksimilijana Habsburškog, kao i luksuzni boravak u zamku Castello di Spessa, okruženom vinogradima i bogatom enološkom ponudom.
Postoje putovanja koja prođu kao lep vikend, pomerili ste se, malo prodisali negde drugde. A postoje i ona koja ostanu dugo u mislima nakon povratka kući.
Kada krenete na put do severoistočne Italije, navika nas vodi pravo u Trst. Tamo se zastane, popije espreso na Piazzi Unità d’Italia, zaviri u pokoju radnju, pojedu sladoled i pica i, vraća kući. Ne sluteći da ste na pragu jednog od najlepših, a najmanje poznatih predela poluostrva, a to je deo Italije Furlanija - Julijska krajina. Zemlja koja leži između mletačkih zvezda i habzburških bajki i mirno čeka da je neko otkrije. A kada je otkrijete, poređenja postaju izlišna: Toskana jeste predivna, Rim, Milano, Sardinija... imaju dušu, ali ne i toliko tajni kao Furlanija - Julijska krajina.
Od trenutka dolaska bilo je jasno da domaćini, Palmanova autlet, nisu želeli da pokažu samo destinaciju - želeli su da pokažu duh Italije i regije u kojoj smo. Onaj iskreni, aristokratski spoj gostoprimstva, istorije, gastronomije i estetike po kojoj je ova zemlja vekovima prepoznatljiva. Sve je bilo organizovano do najsitnijeg detalja, ali bez hladne formalnosti. Naprotiv - svuda se osećala toplina. Ona ista mediteranska srdačnost koju mi sa Balkana instinktivno prepoznajemo kao svoju.
Akvileja i čudesna bazilika
Naša prva stanica bila je Akvileja. Akvileja je danas dražesno mesto od tri hiljade duša. A bila je sedmi grad Rimskog carstva i tačka u kojoj se sudbina Evrope skoro prelomila: 452. godine Atila ju je opsedao tri meseca. Po legendi, već je naređivao povlačenje kad je sa kule poletela bela roda noseći mladunče. Protumačio je to kao znak. Akvileja je pala, a izbeglice su iz nje krenule u lagune - i tako se, posredno, rodila Venecija.
Vodič nam govori da je profesor na studijama u Beogradu pričao o Akvileji, a ona omađijano slušala. Kada je otišla da vidi te ostatke Rimskog carstva, kaže, “zaplakala sam”. Ostala je da živi u Italiji.
U nekadašnjoj patrijaršijskoj bazilici, odlično očuvanoj, i danas se nedeljom služi misa, održavaju venčanja. A kada kročite unutra, pogled vam ispuni nestvarno lep i precizan mozaik. Na staklenoj platformi koja se izvija iznad poda, hodate preko najvećeg ranohrišćanskog mozaika Zapada - sedam stotina šezdeset kvadratnih metara, otkrivenih između 1909. i 1912. godine. Likovi robinja, Jonu guta kit, petao i kornjača bore se kao svetlost i tama, lica donatora iz četvrtog veka gledaju u vas sa pažnjom čoveka koji se nadao večnosti.
Ono što retko piše u vodičima: akvilejska patrijaršija je u osmom i devetom veku slala misionare ka Slovenima. Patrijarh Paulin II pokrštavao je Karantance i Avare... Decenijama pre nego što je vizantijska misija stigla do Srba, ovde, ispod sadašnjeg zlatnog praga bazilike, počinje pokrštavanje naših komšija.
Starica, elegantna, uostalom Italijanka je, sedi u delu nadomak oltara. Šireći ruke od dna do svoda izgovara “bela, bela”. Da lepa je bazilika, prelepa. Među mozaicima starim vekovima i ulicama koje pamte imperatore, bilo je nemoguće ne povući paralelu sa Srbijom. Jer upravo su Rimljani ostavili dubok trag i na našem prostoru - od Sirmijuma, jednog od četiri glavna grada Rimskog carstva, do Feliks Romulijane, palate cara Galerija. Priče o Akvileji svedoče i da istorija Italije i Srbije nisu odvojene.
Savršenstvo iz vazduha
Sa mozaika i hodanja kroz istoriju, sledećeg dana smo u vazduhu. Iznad Palmanove i gradića Grado. Palmanova iz vazduha izgleda kao umetnost. Zaista kako Italijani mogu biti biti bez ukusa? Gotovo nemoguća misija jer gde god da se okrenu susretnu se sa nekom lepotom. Tek iz vazduha postaje jasno zašto je Palmanova jedno od arhitektonskih čuda Italije. Grad savršeno oblikovan u formi zvezde, projektovan još u doba Mletačke republike, delovao je nestvarno - kao da gledate renesansni crtež pretvoren u stvarnost. Palmanova je grad-zvezda. Osnovana sedmog oktobra 1593, projektovana je kao najsavršenija tvrđava renesanse - devetokraka, devet bastiona. Ova zvezda je gledala u istok, u Osmansku imperiju. Unesko je 2017. uvrstio Palmanovu u istu listu „mletačkih odbrambenih dela šesnaestog i sedamnaestog veka” sa Kotorom, Zadrom i Šibenikom.
Odmah čim tu skrenete pogled iz helikoptera ili petnaestak minuta vožnje kolima nalazite se u Gradu - „novoj Akvileji”. Grado je okružen morem i do njega dolazite ogromnim širokim mostom čiji šipovi izranjaju iz dubina. Italijani ga zovu i Sunčano ostrvo.
Ukleti dvorac
Ovo su oni predeli u kojima ma koliko da ste umorni od hodanja i ne možete više, ipak idete dalje. Miramare - dvorac između romantike i tragedije. A poseta dvorcu je kao ulazak u film. Beo, na obali mora, okružen vrtovima i talasima Jadrana, nosi priču o nadvojvodi Maksimilijanu Habsburškom i njegovoj tragičnoj sudbini. Dok šetate njegovim hodnicima, osećate onu staru Evropu - aristokratsku, elegantnu i pomalo melanholičnu.
Brat cara Franca Jozefa gradio ga je između 1856. i 1860, a prizemne sobe liče na brodske kabine - Maksimilijan je bio admiral austrijske mornarice. Odavde je u aprilu 1864. fregatom Novara krenuo da postane car Meksika. Tri godine kasnije streljali su ga u Keretaru; poslednje reči, kažu, bile su „Jadna Šarlota!”. Žena mu je poludela u tuzi, a legenda hoće da je bacila kletvu: ko prespava u Miramaru, umire nasilno u tuđini. Trst je inače grad koji je kroz istoriju imao snažne veze i sa našim prostorima. Mnogi Srbi su upravo ovde trgovali, školovali se i gradili svoj život. U 18. i 19. veku Trst je bio jedan od najvažnijih gradova za srpsku trgovačku zajednicu.
Iz raskoši odlazimo na jahtu, na plovidbu po Tršćanskom zalivu. Vetar nosi miris soli i leta. Ali ona moć mora da ume da uspori čoveka, ovde ne važi. Vlasnik jahte Aleksandro donosi vino koje pravi njegov prijatelj i za koje se kune da je najbolje na svetu. Pušta italijanske pesme kojima znamo sve reči.
Vina iz podruma zamka
A noću ne napušta vas osećaj da ste deo nečeg lepog, što ne prolazi u vremenu. Noći smo proveli u Castello di Spessa, zamku iz trinaestog veka među vinogradima Kolija. Spavanje u vinariji okruženoj vinogradima, među kamenim zidinama koje pamte vekove, iskustvo je koje briše granicu između luksuza i istorije. Tamo vino nije samo piće - ono je identitet regiona. Tu je u septembru 1773. Đakomo Kazanova bio gost grofa Luiđija Torijanija, ostao je puna dva meseca i završio Istoriju nemira u Poljskoj.
Tamošnja vina opisao je kao „izvanrednog kvaliteta”. Imao je i aferu sa lokalnom udovicom, i tuču sa grofom, i pobegao iz zamka pre nego što ga je domaćin ubio. Kroz zamak nas je provela šarmantna belgijanka somelijer. Šetnja podrumom zamka, osamnaest metara ispod zemlje. A tek hrana... nije ni čudo što je Italijani doživljavaju kao kulturu, kao razgovor, emociju...
Šoping grad
A za mnoge putovanja nisu potpuna ako nema šopinga. Palmanova nije samo kompleks od 91 butika, česte destinacije putnika iz Srbije koji je smešten na razmeđi tri granice, prirodnoj polaznoj tački za svakoga ko iz Slovenije, Hrvatske ili Austrije ulazi u Furlaniju. Ceo autlet izgleda kao mali italijanski grad - elegantan, uredan i opušten. Kupovina ovde nije haotična trka za popustima, već deo mediteranskog načina života.
Putovanje kroz Italiju nije obično. To je putovanje kroz istoriju, estetiku, ukuse i emocije. I u samo tri dana, život pretvoren u doživljaj. Željka Jevtić
