Bilo je dovoljno samo nekoliko sekundi nepažnje, i Ivanin odmor iz snova pretvorio se u noćnu moru svakog turiste daleko od doma.
Tog dana, Ivana je bez žurbe upijala lepotu stare medine u Susu.
Sunce se presijavalo po belim fasadama, trgovci su dozivali, na tezgama su se smenjivale šarene marame, ručno oslikana keramika, male bočice parfema, kožne torbe, začini u jarkim bojama; zamamni mirisi, boje i arome mamili su sa svih strana.
Pravo je uživanje izgubiti osećaj za vreme na ovakvom mestu. Dok se sa drugaricom provlačila između tezgi, Ivani je sve izgledalo tako novo, drugačije i zanimljivo. Slušala je kako se mešaju francuski, engleski, arapski i lokalni derja dijalekat, cenjkala se, smejala i nadmudrivala sa lokalcima.
U jednom trenutku, shvatila je da joj na desnoj ruci nedostaje uobičajen teret. Desilo se ono čega se svaka žena najviše plaši u inostranstvu: njene torbe nije bilo, a Ivana pojma nije imala kada i kako je nestala.
Ivana iz Novog Sada je ostala iznenađena u Africi!
Prvo je pomislila da ju je samo spustila na sekund. Možda je ostala pored tezge, možda je skliznula niz ruku, možda ju je drugarica uzela dok je ona razgledala. U sledećih nekoliko trenutaka, Ivana se mahnito osvrtala oko sebe, proveravala ispod marama, pored suvenira, iza sebe, ispred sebe, u rukama drugarice, kao da će se torba svakog časa pojaviti tamo gde je malopre sigurno bila.
Ali torbe nije bilo. A sa njom su nestali novčanik, kartice, telefon, dokumenta i sav novac koji je ponela na put.
Panika i mučnina su je potpuno presekli. Srce joj je lupalo, ruke su joj se tresle, a svaki pokušaj da se seti poslednjeg trenutka kada ju je držala samo ju je još više zbunjivao.
Kako će se vratiti u Srbiju, kome prvo da se javi, kako da blokira kartice bez telefona, šta ako su joj dokumenta već završila ko zna gde, šta ako je ostala zarobljena u Tunisu bez ičega?!
Uličice koje su joj do malopre bile šarmantne i živopisne, odjednom su postale konfuzni lavirint u kom nije znala ni gde je tačno zastala, ni kojim putem je prošla, ni da li je torbu neko ukrao ili ju je sama negde zaboravila.
Drugarica je pokušavala da je umiri, ali ni sama nije krila zabrinutost. Vratile su se, zagledale tezge, raspitivale se, ali Ivani je u tom haosu sve zvučalo kao šum. Bila je predaleko od kuće, bez osnovnih stvari. Kada su shvatile da na licu mesta ne mogu ništa da urade, potrčale su nazad ka hotelu. Ivana je stigla zadihana, uplakana i potpuno izgubljena, pokušavajući da osoblju hotela objasni šta se desilo: gde su bile, gde je poslednji put možda imala torbu, šta je bilo unutra, i da ni sama ne zna da li je pokradena ili je u nepažnji napravila grešku koja će je skupo koštati.
Odmah su joj doneli hladno piće i nešto slatko da se smiri, dok je ona kroz suze ponavljala da je ostala bez ičega.
Ivanu je zaprepastio par koji je uleteo na vrata hotela
Dok je Ivana pokušavala da smisli šta dalje, na ulazu u hotel pojavio se jedan sredovečni par Tunižana - i nosili su njenu torbu!
Ispostavilo se da je bračni par držao malu tezgu kod koje je ona ranije zastala. Dok je razgledala suvenire, nesvesno je spustila torbu među šarenilo i nastavila bez nje. Oni su torbu primetili kada je Ivana sa drugaricom već odjurila ka hotelu, i kada su im susedni prodavci rekli da su dve devojke baš maločas u panici odjurile. U tom delu grada nalazi se više hotela, pa su redom obilazili recepcije i raspitivali se da li je kod njih odsednula devojka čije su stvari pronašli.
Čim je ugledala svoju torbu, Ivana je na trenutak ostala bez reči. Zatim su i ona i drugarica istovremeno skočile, zagrlile bračni par i kroz smeh i suze zahvaljivale im se što su učinili toliko da ih pronađu. Kada je otvorila torbu, usledilo je još jedno veliko olakšanje: unutra je bilo apsolutno sve. Novac, kartice, telefon, dokumenta – nijedna jedina stvar nije nedostajala. Ono što je samo nekoliko minuta ranije izgledalo kao katastrofa bez izlaza, pretvorilo se u priču koju će, kako kaže, pamtiti celog života.
Pozvali su ih u svoj dom, a Ivana je iz Tunisa ponela mnogo više od suvenira
Koliko god da je insistirala da im se nekako oduži, bračni par nije želeo ni da čuje za novac ili nagradu. Pozvali su Ivanu i njenu drugaricu da im te večeri budu gošće, da se konačno opuste, nešto pojedu i upoznaju se kako dolikuje.
Na putu do njihove kuće ponovo su prošle kroz tezge gde su maločas tražile torbu. Prodavci su ih dočekivali sa osmesima i podignutim palčevima kada su videli da je torba vraćena. Nekoliko njih se raspitivalo da li je sve u redu, a Ivani je tek tada postalo jasno da su mnogi od njih zaista brinuli zajedno sa njom.
Domaćini su izneli meze da prezalogaje dok se na šporetu polako grejala velika šerpa mirisnog kuskusa. Razgovarali su i smejali se sa parom i njihovom decom dok su jeli, a na kraju im je domaćica poslužila jaku, aromatičnu kafu i slasni kolač od griza, urmi i meda: makroudh, jedan od najpoznatijih tuniskih deserata. Morala je da zapiše recept!
Ivana se vratila do njihove tezge i od njih kupila gotovo sve suvenire koje je planirala da ponese kući. Ponela je i uspomenu na poštenje, toplinu i gostoprimstvo ljudi koji su joj, u trenutku kada je mislila da je izgubila sve, vratili veru u dobrotu i učinili da Tunis zauvek pamti po najlepšem mogućem osećaju.
