Nakon rata, nemački oficir je ostvario uspešnu političku karijeru u posleratnoj Nemačkoj, ali je zavoleo Jugoslaviju i često je posećivao
Oficir je teško podneo raspad Jugoslavije i NATO bombardovanje 1999, zbog čega je na dan početka bombardovanja izvršio samoubistvo
Postoje priče koje nećete pronaći u udžbenicima istorije, niti u zvaničnim arhivama, već ih možete čuti zahvaljujući sećanjima i slučajnim susretima. Upravo takve priče često nose najviše emocije, jer u njima nema velikih političkih parola, već samo pojedinci koji su, u najtežim vremenima, pokušavali da ostanu ljudi.
Jedna takva, pojavila se na društvenoj mreži Iks, gde ju je podelio Srbin koji se na mrežama predstavlja kao "Mačor ludak". U nizu objava opisao je navodnu ali neverovatnu sudbinu jednog nemačkog oficira koji je mrzeo nacizam, tokom rata spasavao ljude, i koji je zbog ljubavi prema Jugoslaviji, decenijama kasnije, tragično završio život.
Bili izrazito antinacistički orijentisani
Autor objave navodi da je pre više od deset godina u Beogradu upoznao Nemca po imenu Matias, poreklom iz Baden-Virtemberga, sa kojim je jedno vreme delio kancelariju. Upravo od njega čuo je priču o njegovom ocu – čoveku čiji je život bio obeležen ratom, ali i snažnim ličnim uverenjima.
Kako navodi Srbin, Matiasov deda bio je ugledan građanin i jedan od osnivača Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), kao i gradonačelnik svog mesta. Porodica je, kako se piše, bila izrazito antinacistički orijentisana. Njegov otac odrastao je u vreme dolaska Adolfa Hitlera na vlast i nije želeo da se pridruži Hitlerjugendu, uprkos tome što su gotovo svi njegovi vršnjaci bili deo te organizacije. Otac mu je, prema priči, čak pretio da će ga lično kazniti ukoliko se pridruži nacistima.
"Otac mu je pretio da će mu lično presuditi bude li ga uhvatio da se pridružio Hitlerjugendu. Hitler ukida sve druge stranke i izbore. Taj period njegove diktature preživljavaju nekako kao izraziti protivnici nacionalsocijalizma", piše on.
Odlazak u rat
Po izbijanju Drugog svetskog rata, mobilisan je i poslat na Istočni front. Tokom borbi u Sovjetskom Savezu, navodno je spasio teško ranjenog nemačkog vojnika, noseći ga desetinama kilometara do bolnice. Kasnije se ispostavilo da je reč o sinu tadašnjeg ministra spoljnih poslova Nemačke.
"On nije ni znao koga je nosio na leđima, a bio je to ni manje ni više sin Hitlerovog ministra spoljnih poslova Joahima von Ribentropa (eto interesantnog podatka - i deca najviših funkcionera Rajha išla su na najsuroviji istočni front - nije bilo protekcije)", dodaje.
Prekomandovan u okupiranu Jugoslaviju
U znak zahvalnosti, prekomandovan je sa Istočnog fronta u tada okupiranu Jugoslaviju, u Vršac, gde je, kako se navodi, rat proveo znatno mirnije.
Prema ovoj priči, po dolasku je pokušao da uspostavi nenapadački odnos sa lokalnim stanovništvom, poručujući da nema nameru da učestvuje u nasilju ukoliko ni druga strana ne bude napadala njega. Iako je bilo incidenata, njegov boravak u tom kraju protekao je relativno mirno u poređenju sa drugim ratnim područjima.
"Držali su se prećutnog dogovora"
"Držali su se donekle i jedni i drugi prećutnog dogovora. Rat se završio. Njegov otac je preživeo i vratio se u Nemačku, u svoj grad. Napravio je solidnu političku karijeru u posleratnoj Nemačkoj, gde je čak bio jedno vreme i ministar u Vladi Baden-Virtemberga, a obavljao je i druge visoke funkcije na lokalnom i regionalnom nivou.
Decenija kasnije ponovo dolazi u Vršac
Decenijama kasnije, tokom sedamdesetih godina, poželeo je da ponovo poseti Vršac, ovaj put kao turista.
"On je čak nekako i zavoleo Jugoslaviju tokom boravka u Vršcu. Ne znam tačno kada, jedno 20-30 godina nakon završetka rata (verovatno nakon sporazuma Tito-Brandt, kada su rešena sva sporna pitanja između SR Nemačke i FNRJ) izrazio je želju da sada u miru poseti Vršac ponovo", piše Srbin.
Emotivan susret
Tokom jedne šetnje gradom, prišla mu je žena koja ga je prepoznala i podsetila da joj je tokom rata spasio člana porodice, navodno tako što ga je uklonio sa spiska za deportaciju u logor:
"Predstavi se ona, ja sam ta i ta, sećate se vi mene, vi ste spasili život mom bratu (ili nekom članu njene porodice - bili su valjda predviđeni da ih ukrcaju na voz za neki logor, ali ih je on skinuo sa spiska). Seti se onda i on nje. Zagrliše se i rasplakaše se oboje. Beše to jedan neverovatan, neočekivan i nadasve emotivan susret. Posle je još puno puta posećivao Jugoslaviju, i veoma zavoleo i našu zemlju, i naš(e) narod(e). Obožavao je i naš Jadran, i našu zemlju, i naše ljude".
Raspad Jugoslavije i bombardovanje 1999. teško je podneo
Raspad Jugoslavije devedesetih godina teško je podneo. Prema priči, bio je ogorčen zbog nemačke politike u tom periodu, a navodno je u jednom trenutku razmatran i kao potencijalni posrednik u sukobima, od čega je kasnije odustao.
Konačan i tragičan epilog dogodio se 24. marta 1999. godine, na dan početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Te večeri, u svojoj kući u Baden-Virtembergu, oduzeo je sebi život. U oproštajnom pismu, kako se navodi, napisao je da nije mogao da podnese činjenicu da nemačke bombe ponovo padaju na Jugoslaviju.
"Ležao je mrtav. Sebi je presudio pucnjem iz pištolja. Ostavio je oproštajno pismo", piše Srbin na Iks-u.
Autor priče ističe da je kasnije i Matias preminuo nakon moždanog udara, ostavivši iza sebe dvoje dece u Srbiji, kao i neispričanu porodičnu istoriju koja, kako kaže, zaslužuje da bude zabeležena.
"I moj deda je lečio ranjenog Nemca"
Priča o Nemcu brzo je postala viralna na društvenim mrežama, a brojni korisnici iz Srbije nisu krili oduševljenje i emocije koje je izazvala.
"Kakva priča, pročitana u jednom dahu", napisala je jedna Srpkinja, koja je potom podelila i lično porodično sećanje:
"Obožavam ovakve priče. Moj deda je za vreme rata u šumi našao ranjenog Nemca, odveo ga kući i lečio dok se nije oporavio. Nemac mu je u znak zahvalnosti dao pištolj i prava, niklovana zubarska klešta za vađenje zuba. Objasnio mu kako da steriliše i vadi zube. Posle rata je deda čitavom selu vadio zube i nikad nije imao problema. Sve je bilo stručno odrađeno. Eto i od mene jedna lepa priča."
