Porodica Likov pobegla u šumu i 40 godina živela odsečena od sveta: Nisu ni znali da je izbio Drugi svetski rat, a evo kako su preživljavali

Verovatno ste čuli priče o japanskim vojnicima koji su se pojavljivali iz džungle nesvesni da je rat završen, ali ovo je još neverovatnija priča o porodici koja nije imala pojma ni da je Drugi svetski rat uopšte počeo.

Sibirska tajga jedno je od najizolovanijih mesta na svetu. Reč je o izuzetno teškom terenu za putovanje i gotovo nemogućem mestu za život. Kratka leta i duge, ledene zime onemogućavaju nastanjivanje ljudi, zbog čega je ova oblast jedno od najvećih nenaseljenih područja na planeti.

Područje od 8,1 milion kvadratnih kilometara prekriva čak 10 odsto Zemljine kopnene površine. Njegovi stanovnici su većinom medvedi i lisice tokom dana, dok noću njime love vukovi. Prosečna temperatura iznosi minus 5 stepeni Celzijusa, dok je rekordna izmerena temperatura čak 67,7 stepeni ispod nule.

Bekstvo od sovjetske patrole i život u drvenoj kolibi

Upravo u tom paklu, ruska porodica Likov provela je više od 40 godina u potpunoj izolaciji, sve dok na njih 1978. godine nisu naleteli geolozi istraživači.

Pripadali su "Staroobrednicima", ogranku Ruske pravoslavne crkve koji se odvojio od matice sredinom 17. veka zbog osude reformi. Pre 1936. godine porodica je živela u naseljenom delu Rusije, ali nakon što je jednog od braće ubila sovjetska patrola, otac Karp Likov okupio je porodicu i pobegao duboko u sibirsku tajgu. Od tog dana više nikada nisu viđeni.

Više od četiri decenije Karp je živeo u drvenoj kolibi koju je sam sagradio sa suprugom i decom, na svega nekoliko kilometara od granice sa Mongolijom. Kada su pobegli bilo ih je četvoro — Karp, supruga Akulina, sin Savin i ćerka Natalija. U divljini im se rodilo još dvoje dece: Dmitrij 1940. i Agafija 1943. godine.

Lovili bosonogi po snegu i čitali samo Bibliju

Jedino što su imali od knjiga bili su molitvenik i stara Biblija, iz kojih su deca naučila da čitaju i pišu. Hranili su se bobicama, uzgajali sopstveno povrće i šili odeću od tkanine koju su sami pravili. Naučili su kako da love bez puške i bez strela.

Kada je Dmitrij odrastao, postao je toliko dobar lovac da je zimi trčao bosonog po snegu i ledu loveći životinje. Krajem 1950-ih, usled izuzetno teške zime, porodica se suočila sa strašnom glađu. Akulina se razbolela i umrla, ostavivši supruga samog sa četvoro dece.

"Gospode, šta je ovo, staklo je, a gužva se!"

Kada su ih geolozi pronašli 1978. godine, nisu mogli da veruju da je neko uopšte uspeo da preživi u tim uslovima. Uprkos decenijama izolacije, Karp ih je ljubazno dočekao. Odbio je sve što su mu geolozi nudili, osim soli — koju nisu okusili duže od 40 godina.

Istraživači su ostali u šoku kada su shvatili da porodica uopšte ne zna da je izbio i završen Drugi svetski rat, niti da su ljudi sleteli na Mesec. Krstili su se pred "modernim čudima" koja su geolozi doneli sa sobom, a Karp je bio posebno fasciniran providnom folijom:

"Gospode, šta je ovo, staklo je, a gužva se!", čudio se starac.

Tragičan kraj porodice i jedina preživela ćerka

U jesen 1981. godine, troje od četvero dece — Dmitrij, Natalija i Savin — umrli su u rasponu od samo nekoliko dana, pokazujući i time svoju neverovatnu povezanost. Dvoje je pokosilo otkazivanje bubrega, dok je Savin umrla od upale pluća.

Geolozi su u nekoliko navrata dolazili u tajgu i nagovarali Karpa i njegovu ćerku Agafiju da se presele kod rođaka koji su živeli oko 240 kilometara dalje, ali su oni to izričito odbijali. Karp je na kraju preminuo u februaru 1988. godine, a jedina preživela ćerka Agafija ostala je sama u drvenoj kolibi u divljini. Ona živi tamo i dan-danas.

(Nedjelja.ba)