Ovih 8 ponašanja roditelja mogu da UNIŠTE samopouzdanje deteta: Psihoterapeuti upozoravaju da jedno ostavlja najdublje posledice

Razvoj detetovog osećaja sigurnosti u velikoj meri oblikuje se kroz odnos sa roditeljima, posebno u najranijim godinama života. Iako većina roditelja deluje iz najbolje namere, određeni obrasci ponašanja mogu dugoročno uticati na to kako dete doživljava sebe, sopstvenu vrednost i odnose sa drugima, objašnjavaju psihoterapeuti.

Istraživanja pokazuju da ponašanja poput zloupotrebe supstanci, preterane zaštite, kritikovanja, emocionalnog zanemarivanja, nedoslednosti, uslovljene ljubavi, poređenja i nedostatka pohvale mogu doprineti razvoju nesigurnosti kod dece.

Priča o dečaku Bronsonu

Jedan od primera iz prakse opisuje dečaka Bronsona, piše Therapeutic Educational Consulting. Prve godine života proveo je u domu u kojem su se roditelji borili sa zavisnošću od alkohola. Kao beba je ponekad ostajao sam kod kuće sa starijim bratom. Kada je imao dve godine, zajedno sa bratom je usvojen od strane para koji im je pružio stabilan i topao dom.

Iako je odrastao u sigurnijem i podržavajućem okruženju, Bronson je kasnije pokazivao strah od napuštanja i emocionalnu nesigurnost. Iako tada nije mogao jasno da razume odakle dolaze ti osećaji, često se borio s mišlju da nije dovoljno vredan ljubavi, bio je izrazito anksiozan i razvio je perfekcionističke obrasce ponašanja. Kada stvari nisu išle po planu, reagovao je jakim emocionalnim ispadima.

Njegova rana iskustva zanemarivanja i života sa roditeljima koji su imali problem sa alkoholom ostavila su dubok trag i dovela do izraženih nesigurnosti.

Evo do čega sve može da dovede

Zavisnost i zloupotreba supstanci: Kao jedan od najranijih rizičnih faktora navodi se zloupotreba alkohola ili droga kod roditelja, što često dovodi do emocionalne i fizičke nestabilnosti u porodici.

Preterana zaštita i kontrola: Roditelji koji preterano štite decu i ne dopuštaju im donošenje odluka mogu nenamerno razviti nesigurnost. Takva deca često odrastaju sa niskim samopouzdanjem i osećajem da ne mogu samostalno da se nose sa životnim izazovima.

Kritikovanje: Istraživanja pokazuju da stalno kritikovanje detetovih postupaka, izgleda ili uspeha može dovesti do niskog samopoštovanja i straha od neuspeha. Takva deca često razvijaju perfekcionizam i osećaj da nikada nisu dovoljno dobra.

Emocionalno zanemarivanje: Kada su roditelji fizički prisutni, ali emocionalno nedostupni, dete može odrastati sa osećajem da nije vredno ljubavi. Emocionalna povezanost ključna je za razvoj sigurnosti.

Nedoslednost: Ako roditelji menjaju pravila, reakcije ili nivo podrške bez jasnog obrasca, deca se osećaju nesigurno i zbunjeno, što može dovesti do anksioznosti.

Uslovljena ljubav: Roditelji koji pokazuju ljubav samo kada dete ispunjava očekivanja često podstiču razvoj ljudi-ugodnika ("people-pleasing" ponašanja). Takva deca traže potvrdu spolja i teško razvijaju stabilan osećaj sopstvene vrednosti.

Poređenje: Poređenje sa braćom, sestrama ili drugom decom može dovesti do osećaja manje vrednosti i ljubomore. Dete tada teže prepoznaje sopstvene kvalitete.

Nedostatak pohvale: Deca koja retko ili nikada ne dobijaju pohvalu mogu razviti osećaj nevidljivosti i niske vrednosti, te kasnije teško prepoznaju sopstvene uspehe.

Šta kaže istraživanje

Studije pokazuju da je roditeljsko prihvatanje jedan od najvažnijih faktora u razvoju samopouzdanja kod adolescenata uzrasta od 13 do 17 godina. Poređenja između roditelja koji su posesivni i onih koji su odbacujući pokazuju da deca koja odrastaju uz takve roditeljske obrasce imaju znatno lošije rezultate u pogledu samopouzdanja.

Takođe se ističe da nivo stresa kod roditelja može imati direktan uticaj na detetovu sliku o sebi. Kada su roditelji pod hroničnim stresom, preopterećeni poslom ili u teškim partnerskim odnosima, deca to često emocionalno "upijaju", što se može doživeti slično emocionalnom zanemarivanju.

Važno je naglasiti da čak i roditelji sa najboljim namerama ponekad mogu pokazivati neke od ovih obrazaca jer niko nije savršen. Ipak, svest o sopstvenom ponašanju, regulacija stresa i emocionalna dostupnost mogu napraviti veliku razliku.

Ako porodice imaju potrebu za dodatnom podrškom, često se preporučuje uključivanje u terapijske ili savetodavne programe kako bi se dobili konkretni alati za promenu odnosa i komunikacije.

(Dnevno.hr)