U porodičnoj kući Grujića dečjeg smeha nikada ne nedostaje. Iako na prvi pogled izgledaju kao tipična porodica koja stanuje u malom baranjskom selu Karanac, oni su sve samo ne obični. Uz svoje troje biološke dece, ovi plemeniti ljudi trenutno brinu o još petoro dece koju su udomili kroz sistem hraniteljstva. Među njima je petnaestogodišnja devojčica koja je sa njima praktično ceo život, dečak sa Daunovim sindromom, kao i dva brata koja su pre dva meseca ponovo spojena pod istim krovom.

Danijela i Zoran Grujić su za svoju humanost i dve decenije bavljenja hraniteljstvom nedavno primili nagradu osječko-baranjske službe Hrvatskog zavoda za socijalni rad, a prošle godine ih je nagradilo i nadležno Ministarstvo kao jednu od najdugovečnijih hraniteljskih porodica. S obzirom na to da većina porodica danas ima jedno ili dvoje dece, Grujići spadaju u manje od jedan odsto onih koji broje osmoro dece. Iako ovo zahteva ogromnu žrtvu, oni to ne doživljavaju tako – za njih je ovo životni poziv koji obavljaju sa puno ljubavi, strpljenja i truda.

Bolni počeci

Sve je počelo pre 20 godina, kada je njihov najstariji sin imao svega godinu i po dana. Porodica je osetila potrebu za još jednim detetom i odlučila se za hraniteljstvo.

- Naš najstariji sin je imao godinu i po dana i nije imao društvo za igru. Supruga tada nije radila i odlučili smo da pokušamo da udomimo dete i pomognemo i njemu i sebi - priča Zoran Grujić.

Ubrzo je u njihov dom stigla beba stara samo deset dana. Ti prvi dani bili su puni radosti, ali su ubrzo osetili koliko sistem može biti nepredvidiv i surov prema emocijama. Nakon devet meseci, beba je ušla u sistem za usvojenje, dobila nove roditelje i otišla. Taj odlazak bio je ogroman šok, a Danijela je danima neutešno plakala.

- Odlazak prve bebe bio je izuzetno traumatičan. Ali, nakon razgovora shvatili smo da tako ne možemo dalje. Rekli smo sami sebi da moramo da se usredsredimo na decu i njihove potrebe. Odlučili smo da naši osećaji ne smeju biti u prvom planu. Želeli smo toj deci da pružimo sve što možemo dok su kod nas i to nam je postalo najvažnije. Na ono što će se dalje događati ne možemo da utičemo. Naš zadatak je da im pružimo sigurnost, ljubav i negu dok su sa nama - objašnjava Zoran.

Mali heroji velikog srca: Kada ljubav pobedi mračne prognoze lekara

Kuća Grujića postala je mesto gde deca rastu zajedno, bez ikakvih razlika. Njihov najstariji sin, koji danas ima 21 godinu, odrastao je uz udomljenu decu i sa svima ima neraskidiv bratsko-sestrinski odnos. Koliko su ove veze jake, govori i činjenica da ih momak koji je kod njih živeo punih 17 godina i dalje obilazi svake nedelje sa svojom devojkom.

U njihovoj priči posebno mesto zauzimaju deca sa smetnjama u razvoju. Grujići nikada ne biraju decu po boji kože, nacionalnosti ili zdravstvenom stanju. Pre šest godina kod njih je stigao petogodišnji dečak sa Daunovim sindromom koji je nosio pelene i nije govorio. Danas je to dete koje normalno komunicira i ide u školu za decu sa težim smetnjama.

- On je došao sa pet godina i nije znao da izgovori ni reč, samo je ispuštao zvukove. Stručnjaci su nas u početku upozoravali da možda nikada neće progovoriti. A sada već ima razvijen rečnik i razumemo sve što želi da nam kaže. Svaki njihov napredak za nas je nešto veliko, pa bio to i najmanji korak. To je ono što nas gura napred“, ponosno ističe Danijela.

Marijanina kuća u Belom Manastiru: Poslednja stanica i utočište za 47 baka i deka

Ništa manju žrtvu ne podnosi ni Marijana Žganec (43) iz Belog Manastira. Međutim, ona se, za razliku od Grujića, bavi zbrinjavanjem odraslih, starih, nemoćnih i osoba sa invaliditetom. Kroz njenu kuću, u kojoj živi sa suprugom i dvoje dece, tokom poslednjih 15 godina prošlo je čak 47 korisnika.

U njenom slučaju, korisnici najčešće odlaze jer su došli do kraja svog životnog puta. Iako je smrt sastavni deo ovog posla, Marijana je srećna što im u poslednjim trenucima može pružiti dostojanstvo i topao dom. Prvi korisnici 2011. godine bili su joj stariji bračni par od 92 i 85 godina u izuzetno teškom stanju.

- Moraš im biti oslonac za hranu, lekara, za sve. Uđeš u njihov život, nema druge. Ljudi dolaze već formirani, sa svojim navikama, strahovima i bolestima - kaže Marijana.

Jednu baku posebno pamti po teškom karakteru, ali i po tome što joj se neopisivo uvukla pod kožu:

- Ta baka mi je bila ’bomba’, bila je dosta teška osoba, znala je i da mi opsuje, slabo je videla, ali na kraju smo se jako povezale. Kad bih ušla u sobu, ona je po zvuku koraka znala da to ja dolazim iako me nije videla. Bile smo zajedno deset godina. Kada je umrla tokom epidemije koronavirusa, bilo mi je užasno teško - priseća se Marijana kroz suze.

Gorka strana humanosti: Osuda okoline, rad od 24 sata i sistem koji ih ostavlja na cedilu

Obe porodice ističu da se, pored fizičkog i emotivnog umora, najteže nose sa percepcijom javnosti i rigidnim državnim sistemom.

- Ljudi često misle da mi to radimo iz koristi, da zarađujemo preko njih. A mi nemamo ništa sa njihovim novcem ni imovinom. Jedino dobijemo naknadu od države koja pokriva troškove - otvoreno priča Marijana.

U ovom poslu ne postoji zatvaranje vrata na kraju smene, godišnji odmor ili bolovanje. Radni dan traje 24 sata, 365 dana u godini.

Hranitelji i negovatelji su često prepušteni sami sebi kada treba doneti teške odluke. Marijana upozorava da sistem nema dežurne socijalne radnike, psihologe ili psihijatre kojima bi mogli da se obrate za hitan savet ili razgovor u kriznim trenucima.

Šta kaže statistika i kako se uopšte postaje hranitelj?

U Hrvatskoj je trenutno registrovano 2.291 hranitelj, od čega se 962 brine o odraslim osobama, a 1.329 o deci. Ipak, potrebe su daleko veće jer broj hraniteljskih porodica konstantno opada, zbog čega država od 2024. godine sprovodi intenzivne kampanje i tribine.

Država hraniteljima isplaćuje dve vrste naknada:

1. Socijalna pomoć: Iznosi od 479 do 541 evro mesečno za decu (u zavisnosti od uzrasta), odnosno od 427 do 475 evra za odrasle osobe (u zavisnosti od stepena pokretnosti).
2. Naknada za rad hranitelja: Iznosi 256 evra po detetu, odnosno 190 evra po odrasloj osobi mesečno. Hranitelj koji, na primer, ima troje dece na smeštaju ostvaruje mesečnu naknadu od 760 evra, uz pripadajuće opskrbnine.

Uslovi za dobijanje dozvole: Da bi neko postao hranitelj, mora biti punoletni državljanin sa prebivalištem u Hrvatskoj i odgovarajućim stambenim uslovima. Prilikom prve prijave osoba mora imati manje od 60 godina i završenu najmanje srednju školu (ovi uslovi ne važe ako se zbrinjava srodnik). Takođe, kandidati moraju imati sopstvene stalne prihode.

Sve zainteresovane osobe prolaze rigoroznu proceduru koja uključuje razgovore sa socijalnim radnikom i psihologom, psihološko testiranje, terensku proveru stambenog prostora i obaveznu stručnu obuku, nakon čega se izdaje zvanična dozvola za rad.

(Večernji list)