Putopisni jutjuber Gabrijel Moris (Gabriel Morris) proveo je više od tri decenije obilazeći svet. Posetio je šest kontinenata i više od 90 država. Kako sam navodi, obišao je 97 država članica Ujedinjenih nacija, kao Severni Kipar i Tajvan, koji nemaju status članica UN. Ipak, među svim mestima koja je posetio postoji jedna regija u koju, kako kaže, nema nikakvu želju da se vrati.
Gabrijela na Jutjubu prati više od 613.000 ljudi, a njegovi putopisni video-snimci redovno privlače veliku pažnju. U jednom od svojih videa pod naslovom "Bio sam u 100 zemalja – koje mesto je najgore?", otkrio je da ga je najviše razočarao region Persijskog zaliva, koji neke zemlje nazivaju i Arapskim zalivom.
Govoreći pratiocima, rekao je:
"Video sam veliki deo sveta i u mnoge zemlje sam se vraćao više puta. Odmah ću reći – moj najmanje omiljeni deo sveta je Persijski (Arapski) zaliv."
Iran ovaj zaliv naziva Persijskim, dok države koje se nalaze na njegovoj južnoj i zapadnoj obali koriste naziv Arapski zaliv.
Zašto mu se ovaj deo sveta nije dopao
Gabrijel ističe da Iran ne uključuje u svoju ocenu, jer ga nije posetio.
- Nisam bio u Iranu, a deluje mi kao neverovatna zemlja. Zato ga ne ubrajam u ovu priču. Ali uz obalu Persijskog zaliva nisam video ništa što bi mi bilo posebno zanimljivo.
Tokom putovanja obišao je Saudijsku Arabiju, uključujući Rijad i Džedu, gde je iznajmio automobil kako bi istražio okolinu gradova. Posetio je i Kuvajt, Bahrein, Katar, kao i Ujedinjene Arapske Emirate, odnosno Dubai i Abu Dabi. Međutim, nijedna od tih destinacija nije ostavila poseban utisak na njega.
- Van gradova ima ponešto da se vidi u pustinji, ali ne mnogo. Uglavnom je svuda ravna pustinja. Kada razmišljam o glavnim gradovima Persijskog zaliva i Saudijske Arabije, jednostavno ih doživljavam kao mesta bez mnogo zanimljivih sadržaja za putnike. Deluju mi veoma dosadno i jednolično.
"Gradovi bez duše"
Kako kaže, ulice su uglavnom prazne, jer se ljudi kreću automobilima.
- Ne postoji onaj osećaj živopisnih pijaca i prometnih ulica koji možete doživeti u mnogim drugim delovima sveta. Svi gradovi izgrađeni su po veoma sličnom principu – ogromni neboderi stvaraju impresivan horizont, ali kada siđete na ulicu dočekaju vas široke saobraćajnice koje je često teško preći, mnogo automobila, velike udaljenosti i vrlo malo sadržaja koji bi me privukli.
Dodaje da se najveći deo zabave svodi na šoping centre i restorane: "Alkohol je uglavnom zabranjen, što je za neke putnike još jedan nedostatak."
Zbog svega toga ove gradove opisuje kao "bez duše".
- Ako biste me ostavili u bilo kom od tih gradova, a da mi ne kažete gde sam, teško da bih mogao da pogodim, osim ako ne bih video Burdž Kalifu ili neku drugu prepoznatljivu znamenitost. Obične četvrti izgledaju gotovo identično. Sve je izgrađeno na isti način i meni je jednostavno veoma dosadno.
Ipak, naglašava da to ne znači da su loša mesta za život.
"Bezbedni su, čisti i mirni. Nema prevaranata ni ljudi koji vas konstantno zaustavljaju na ulici."
Nedostajao mu je kontakt sa lokalnim stanovništvom
Gabrijel smatra da je jedan od razloga zbog kojih nije stekao utisak o lokalnoj kulturi činjenica da većinu poslova u uslužnim delatnostima obavljaju strani radnici.
"Većina ljudi sa kojima ćete razgovarati nisu lokalni Saudijci, Emiraćani, Katarci, Kuvajćani ili Bahreinci. Najčešće ćete sresti radnike iz Indije, Pakistana ili Bangladeša koji rade u hotelima, restoranima i tržnim centrima."
Prema njegovim rečima, lokalno stanovništvo uglavnom radi u poslovnom ili administrativnom sektoru, pa turisti retko dolaze u kontakt s njima.
"To dodatno doprinosi utisku da ne dobijate pravo iskustvo lokalne kulture. Nemam ništa protiv ljudi, ovo nije lično."
Neprijatno iskustvo u Kuvajtu
Tokom boravka u Kuvajt Sitiju doživeo je i neprijatnu situaciju kada su ga zaustavili pripadnici obezbeđenja zbog snimanja.
"Mislim da je to bilo u Kuvajt Sitiju. Snimao sam u blizini jedne palate i vodio računa da ne snimam deo za koji sam mislio da bi mogao da bude problem. Međutim, kada sam počeo da snimam nešto drugo, prišao mi je pripadnik obezbeđenja i pozvao me."
Kaže da je u tom trenutku znao da ne sme da pokušava da pobegne ili izbegne razgovor.
"Prišao sam mu. Govorio je engleski i pitao me šta snimam i zbog čega. Posle nekoliko pitanja pustio me je da odem. Sve se završilo bez problema, ali je u tom trenutku bilo veoma stresno, jer nikada ne znate kako će se takva situacija završiti."
Dodaje da je pomislio kako je lako moglo da se dogodi da ga odvedu na dodatno ispitivanje.
"Takve situacije umeju da budu veoma traumatične i posle toga samo želite da što pre odete. Upravo tako sam se osećao nakon tog događaja."
