Vadim Kozin je bio jedan od najpoznatijih pevača u Sovjetskom savezu tokom tridesetih godina 20. veka, ali je 1944. nestao - prognan je u Sibir. Pola veka kasnije Britanski pevač Mark Almond čuo je neke od njegovih ploča i postao je njegov obožavalac, nakon čega je istražio njegov život.
Kada ga je prvi put čuo tokom turneje po Rusiji 1992. godine, Almond nije znao ništa o Kozinu.
- Nisam znao ništa o Rusiji ni o Sovjetskom savezu tada. Otišli smo u Sibir, Omsk i Novosibirsk. Bila je zima i ja sam svirao na ovim hladnim mestima, na kojima su se zidovi ljuštili i gde sam imao samo sijalicu iznad glave. Ali publika je bila predivna. Ljudi su posle svirke dolazili i davali mi šta su imali - teglu džema ili buket cveća ili kasetu. Bilo je magično - otvorio mi se ceo novi svet - priča Almond.
Na jednoj od kaseta koje je dobio čuo je pucketave snimke čistog tenora Vadima Kozina.
Kozin je pevao tango i romansu. Svoje ime izgradio je na nastupima, muzika koju je snimio učinila ga je još slavnijim, jer je mogla da širi glas o njemu putem gramofona i radija do šire publike.
Vadim je rođen 1903. godine u Sankt Peterburgu i potiče iz porodice trgovaca. Majka mu je bila pevačica romskog porekla, a Vadim je postao hranitelj porodice sa 19 godina, kada mu je otac umro. Dobio je posao bioskopskog pijaniste i počeo je da komponuje svoje romske balade.
Kozin je 1929. godine počeo da piše dnevnik, ali je malo toga iz njega sačuvano. U njemu su pronađene fotografije Kozina u društvu sa Leonidom i Borisom Žukovim, koji su vodili džez sastav iz dvadesetih godina. Fotografije nam daju uvid u uzbudljivi muzički svet koji je cvetao pre Staljina. Društvo je tada bilo otvorenije i Kozin je otvoreno i legalno živeo kao homoseksualac, što je bilo moguće do 1934, kada je homoseksualnost proglašena zločinom.
Sovjetske izdavačke kuće uočile su ga kao zvezdu u usponu, a on je pevao sa nekim od najoriginalnijih muzičara tog doba, kao što su Boris Krupešev i njegov orkestar. Kozin je 1937. krenuo u Moskvu da okuša sreću i doživeo je momentalni uspeh.
- Moja baka je išla da sluša Kozina 1938. godine. Pevao je u hotelu Metropol, a onda su zajedno pili kafu, pa joj je poslao neke snimke na poklon. Ja ih još čuvam - kaže skupljač ploča Mihail Kunicen.
Kada su Nemci napali Sovjetski savez 1941. godine, popularni pevači su se pridružili bici. Kozin je napisao nekoliko pesama o Lenjingradu, gde su tokom opsade među dva i po miliona ljudi bile i njegova majka i sestra, koje su umrle od gladi. U dnevniku je nekoliko puta pisao o njihovojh smrti.
Nekoliko meseci pre kraja rata tanja policija, NKVD, došla je po Kozina.
- U to vreme svako je mogao da bude uhapšen zbog bilo čega, bez obzira na to da li je seljak ili ministar. Sudu je trebalo 15 minuta da te osudi. Nije bilo saslušavanja i zapisnika - priča Sergej Lukaševski, direktor u Saharov centru u Moskvi.
Nemoguće je odrediti koliko muškaraca je uhapšeno zbog homoseksualnosti u ovo vreme. Koozin je verovatno uhapšen zbog toga i zbog antisovijetskih aktivnosti, pa je osuđen na osam godina zatvora u Magadanu, gradu na istoku Sibira, koji je deo oblasti Kolim. Njegove ploče su nestale, fotografije su uklonjene iz prodavnica, njegov glas je nestao sa radija. On je prestao da postoji kao javna ličnost.
- Baka je mislila da je mrtav. Svi su to mislili. Jednostavno je nestao - kaže Mihail.
Stari Kozinov prijatelj Boris Savčenko upoznao ga je u Sibiru šezdesetih godina.
- Došao je vozom 1945. godine. Pet po pet zatvorenika izvođeno je iz voza uz pratnju pasa čuvara - kaže on.
Ali kada je stigao, žena generala zaduženog za Kolim, Aleksandra Gridasova, upoznala ga je, smestila ga ukabinet i spasla ga.
Staljinovi radnički kampovi trebalo je da poprave zatvorenike, komandiri kampova su podsticani da organizuju svirke i predstave, pa su se čak i takmičili sa komandirima drugih kampova ko će biti bolji u tome. A Aleksandra Gridasova je imala jače veze od svih i okupila je zvezde oko sebe da zabavi one koji su po rangu bili najviše.
Kozinova Kazna istekla je 1953, kad aje Staljin umro. Bilo mu je zabranjeno da živi u evropskoj Rusiji, kao i hiljdama bivših osuđenika, pa se uselio u stan u Magadanu. A odatle je putovao i pevao od Arktika do Kine i Volge. Bio je slobodan, ali smao donekle. Prema zapisima iz dnevnika od 1955. do 1956. održao je nekoliko stotina koncerata.
U svom dnevniku Kozin je kritikovao i politički sistem Sovjetskog saveza, zbog čega je po drugi put uhapšen.
Poslušajte jednu od njegovih pesama:
- Pre nego što su ga ponovo uhapsili, mislio je da se može vratiti u Mosku ili u Lenjingrad, ali je tada prestao da se nada. Rekao je da mu je suđeno da živi i umre u Magadanu - priča Savčenko.
Kada je Sovjetski savez počeo da se raspada osamdesetih godina, Kozina su ponovo počeli da uočavaju. Poznate ličnosti su odlazile u Magadan da ga upoznaju, pevaju sa njim i fotografišu se. Vlasti Magadana priredile su 1993. prelepu rođendansku žurku za njegov 90. rođendan, šestosatni koncert u pozorištu uz prisustvo poznatih ličnosti koje su iz Moskve i Sankt Peterburga došle samo zbog toga. Ali Kozin je odlučio da se ne pojavi. Ostao je kod kuće i proslavio sa prijateljima.
Iste godine Rusija je dekriminalizovala homoseksualnost. Kozin je nedugo nakon toga, krajem 1994. godine, preminuo.
