Kada pomislimo na antičku Grčku, pred očima nam se gotovo uvek pojavi ista slika: beli mermer, mirna lica bogova, savršeno izvajana tela i skulpture koje izgledaju kao da su oduvek bile lišene svake boje.
Međutim, ta predstava je u velikoj meri proizvod vremena koje je došlo mnogo kasnije. Mnoge statue su bile u boji, ali one su vremenom izbledele, sprane su, otpale ili nestale tokom vekova provedenih pod zemljom, na otvorenom, u ruševinama i muzejskim restauracijama. Ono što je nama ostalo kao „klasična belina” često je zapravo ogoljena površina mermera, bez sloja koji je antičkom posmatraču mogao da bude jednako važan kao i sama forma.
Zato se danas, uz pomoć savremenih metoda analize, sve češće otkriva da je svet grčkih skulptura bio živopisniji, smeliji i vizuelno mnogo drugačiji od onoga što smo navikli da zamišljamo.
Uticaj renesansne i neoklasične predstave o mermernoj belini
Kada su antičke skulpture počele da se otkrivaju i proučavaju u renesansi, one su iz zemlje i ruševina uglavnom izlazile već ogoljene od boje.
Pigmenti su tokom vekova izbledeli, otpali ili ostali skriveni u sitnim udubljenjima, dok je pred očima umetnika i kolekcionara ostajao mermer: lep, svetao i tih. Upravo je takav izgled postao uzor. Renesansni vajari nisu ono kako su statue zaista izgledale u trenutku nastanka, već ono kako su izgledale posle mnogo vekova propadanja.
Takva slika se posebno učvrstila kroz renesansno divljenje antici, a zatim i kroz neoklasicizam 18. veka. Jedna od najuticajnijih figura tog vremena bio je nemački istoričar umetnosti Johan Joahim Vinkelman, čiji su tekstovi snažno usmerili evropski ukus ka antičkoj, posebno grčkoj umetnosti, i imali veliki uticaj na razvoj neoklasicizma. Njegova čuvena predstava o grčkoj umetnosti kao oličenju „plemenite jednostavnosti i tihe veličine” dodatno je učvrstila ideal belog mermera kao znaka uzvišene lepote.
Taj ideal nije u potpunosti odgovarao antičkoj stvarnosti. Savremena istraživanja grčkih skulptura, naročito onih sa Partenona, pokazuju da su i skulpturalni i arhitektonski elementi bili obojeni. Britanski muzej navodi da je na Partenonskim skulpturama otkriven egipatski plavi pigment, i ta boja boja je bila važan deo vizuelnog jezika.
Neke statue su možda imale neverovatan kolorit
Kod mnogih skulptura sačuvani su sitni tragovi pigmenta, ponekad vidljivi tek pod posebnim svetlom ili uz pomoć savremenih analiza. Zato su rekonstrukcije boja često samo naučno utemeljeni predlozi, a ne fotografski tačna slika prošlosti. Ono što se pouzdano zna dovoljno je da promeni našu predstavu o antičkoj Grčkoj: boja nije bila nevažan ukras, već deo načina na koji je skulptura trebalo da deluje na posmatrača.
Jedan od najpoznatijih primera je Peplos Kore, mermerna figura devojke sa Atinskog akropolja, nastala oko 530. godine pre nove ere. Kada je pronađena, na njoj su još postojali tragovi boje, a oni se i danas mogu videti na originalu u Muzeju Akropolja kao tamnije oksidovane površine. Postoje različita tumačenja njenog prvobitnog izgleda: jedna rekonstrukcija prikazuje je u snažnim crvenim, zelenim i plavim tonovima, dok noviji pristupi predlažu suptilniju upotrebu boje, više vezanu za dekorativne detalje nego za potpuno prekrivanje mermera. Jedno je sigurno - nije bila bela u celosti.
Još upečatljiviji primer dolazi iz skulptura sa hrama Afeje na Egini, nastalih početkom 5. veka pre nove ere. Kod figura sa zabata pronađeni su tragovi crvene, zelene i plave boje, kao i dokazi o upotrebi zlatnih listića na ratničkim figurama. Posebno je zanimljiv čuveni strelac sa zapadnog zabata: istraživanja uz pomoć ultraljubičaste fotografije i bočnog osvetljenja pokazala su složene šare na odeći, uključujući rombove, ornamentalne trake i predstave životinja, dok su pojedini detalji bili urađeni tako precizno da su linije na mermeru široke svega jedan do dva milimetra.
Zato bi najtačnije bilo reći da antičke grčke statue nisu bile jednobojni svet belog mermera kakav danas viđamo u muzejima. Neke su imale tek naglašene detalje, neke su možda bile znatno živopisnije, a pojedini primeri upućuju na veoma složene šare, kontraste i upotrebu skupocenih efekata poput pozlate. Međutim, između današnje beline i potpune šarenolike fantazije postoji veliki prostor opreza: boja je postojala, ali njen tačan raspored, intenzitet i značenje moraju se dokazivati od skulpture do skulpture.
Grčka je potvrdila svoje učešće na specijalizovanoj izložbi Ekspo 2027 Beograd. Posetite njen paviljon i otkrijte autentične priče, kulturu i inovacije koje predstavlja svetu.
