Odbijanje pomoći često potiče iz negativnih iskustava kada je traženje pomoći imalo skrivenu cenu.
Takvo ponašanje nije rezultat ponosa, već strategija samoodbrane naučena tokom života.
U ljudskom društvu, pružanje pomoći drugima se smatra poželjnim. Istovremeno, rešavanje sopstvenih problema bez uključivanja drugih smatra se jednako vrednim. Međutim, oni koji nikada ne traže pomoć i odbijaju je kada im se ponudi, zapravo kriju neprijatnu tajnu o svojoj "nezavisnosti".
Kako piše stručnjak za psihologiju Kristijan Keli , ovakvo ponašanje često ima "mračne" korene - iskustva u kojima je nečija pomoć imala skrivenu "cenu".
Samodovoljnost kao naučena strategija
Autor navodi da se ljudi koji nikada ne traže pomoć lako prepoznaju u svakodnevnim situacijama. Na primer, ako piju kafu sa prijateljem, insistiraju da plate svoj deo i odbijaju bilo kakve "gestove" drugih. Keli naglašava da to nije stvar nezdravog ponosa, već znak unutrašnje potrebe za maksimalnom samodovoljnošću.
"Ljudi koji nikada ne traže pomoć nisu nezavisni. Negde tokom života naučili su da svaka potreba za drugima dolazi sa cenom koju ne mogu da plate", piše autor.
Keli dodaje da društvo često romantizuje ovakvo ponašanje, nazivajući ga snagom karaktera. Međutim, istraživanja pokazuju suprotno: odbijanje pomoći često se razvija još u detinjstvu, kada je traženje pomoći nailazilo na negativne reakcije, osudu, nervozu ili čak poniženje.
Autor se poziva na istraživanja koja pokazuju da je glavni razlog odbijanja pomoći uverenje da osoba mora sama da se izbori sa svime. Takvi ljudi nisu hladni ili nezainteresovani — oni su jednostavno naučili da izbegavaju situacije u kojima bi mogli da se osete zavisno od drugih.
Vremenom to postaje deo identiteta. Osoba počinje da svoju izolaciju doživljava kao osobinu ličnosti, a ne kao posledicu ranijih iskustava.
Cena "nezavisnosti" i njene posledice
Kako autor navodi, strategija potpune samostalnosti donekle funkcioniše, štiti od mogućeg razočaranja. Međutim, stvara drugi problem: društvenu izolaciju.
Spolja, takva osoba deluje pouzdano i snažno, ali u stvarnosti njeni odnosi ostaju površni. Pomaže drugima, ali ne dozvoljava drugima da pomognu njoj.
Autor dodaje da društvo često nesvesno podstiče ovaj obrazac. Na primer, ljudi koji "sve postižu sami" bivaju hvaljeni i nagrađivani. Međutim, dugoročno to može dovesti do iscrpljenosti i psiholoških kriza.
Prema Keliju, rešenje nisu nagle promene, već mali koraci - postepeno traženje pomoći u sigurnom okruženju. Na taj način može se promeniti unutrašnji način razmišljanja i osloboditi se uverenja da svaka podrška na kraju mora da se "plati".
