Kinezi grade džinovski "Veliki zeleni zid": Zasadili 66 milijardi stabala, sada imaju problem - rastu nenormalnom brzinom

Nezapamćeni programi pošumljavanja koje Kina sprovodi već decenijama ne menjaju samo izgled čitavih regija i geografskih mapa, već menjaju i način na koji svetska nauka razume rast šuma i njihovu ulogu u spasavanju planete. Najnovije naučno istraživanje donelo je šokantne rezultate: šume koje je podigao čovek razvijaju lišće i rastu drastično brže od prirodnih šuma. Ipak, dok jedni slave ovaj tehnološko-biološki uspeh, stručnjaci upozoravaju da u ovoj trci na duge staze priroda i dalje ima keca u rukavu.

Kina već decenijama sprovodi jedan od najvećih ekoloških projekata u istoriji čovečanstva. Od kraja sedamdesetih godina prošlog veka na tlu ove azijske države posađene su desetine milijardi stabala, a plan je da se do sredine ovog veka zasadi još neverovatnih 34 milijarde sadnica. Ovaj mega-projekat, poznat kao "Veliki zeleni zid", ima jasan zadatak: da zaustavi širenje surovih pustinja Gobi i Taklamakan, ali i da maksimalno poveća sposobnost prirode da "usisava" štetni ugljen-dioksid iz atmosfere.

Satelitski snimci otkrili šokantnu razliku: Veštačke šume "divljaju"

Kako bi utvrdili kolika je stvarna razlika između zasađenih i prirodnih šuma, tim istraživača sa prestižnog Univerziteta u Pekingu analizirao je obimne satelitske podatke. Fokusirali su se na indeks lisne površine, odnosno na gustinu krošnji, što je ključni pokazatelj sposobnosti šume da apsorbuje ugljen-dioksid.

Rezultati su zapanjili naučnu zajednicu: zasađene šume povećavaju svoju lisnu masu čak 66 odsto brže nego prirodne šume!

Gde leži tajna ovog super-rasta? Prvi i najveći razlog je čista biologija mladosti. Veštački podignute šume su uglavnom znatno mlađe od prirodnih. Baš kao i kod ljudi, mlada stabla prirodno rastu daleko intenzivnije, agresivnije i brže razvijaju svoje krošnje nego stara stabla.

Međutim, naučnici su uradili i poređenje šuma potpuno iste starosti. Čak i tada, zasađena stabla su u proseku rasla 4,6 odsto brže od prirodnih, a ta razlika je bila najuočljivija u mešovitim i zimzelenim šumskim kompleksima.

Kako su Kinezi dali drveću "šifru za ubrzanje"?

Autori studije objašnjavaju da ovaj „super-rast“ nije nikakva magija, već posledica strogo kontrolisanog i agresivnog načina upravljanja šumama:

• Izbor brzih vrsta: Prilikom pošumljavanja Kinezi planski biraju vrste koje prirodno napreduju rekordnom brzinom, kao što su topola i eukaliptus.
• Uklanjanje konkurencije: Za razliku od divlje prirode gde se biljke bore za opstanak, u zasađenim šumama se konstantno čisti okolna konkurentska vegetacija i korov.
• Hemijska podrška: U pojedinim fazama primenjuju se i specijalna đubriva, što stablima omogućava da bez ikakvog napora dođu do svetlosti, vode i ključnih hranljivih materija.

Svi ovi idealni uslovi, u kombinaciji sa povećanom koncentracijom ugljen-dioksida u vazduhu, deluju kao pogonsko gorivo za drveće. Naučnici su izračunali da je ovaj efekat ubrzanog razvoja najizraženiji kada su stabla stara između 30 i 40 godina. Nakon te starosne granice, razlika u brzini rasta između ljudskih i prirodnih šuma počinje polako da opada.

Prirodne šume su sporije, ali daleko pametnije i stabilnije

Iako zasađene šume pobeđuju u prvom sprintu, prirodne šume su apsolutni šampioni na duge staze. One pokazuju drastično veću stabilnost i otpornost tokom dugih vremenskih perioda.

Stručnjaci šalju oštro upozorenje klimatskim modelarima: brzo širenje zelenog lišća nije jedini i krajnji dokaz uspešnog skladištenja ugljenika. Ogromne količine ovog gasa zapravo se ne nalaze u lišću, već se dugoročno skladište u debru, kori, dubokom korenu i, što je najvažnije – u samom zemljištu.

U tim dubinskim slojevima, prirodne šume u određenim fazama razvoja akumuliraju znatno više ugljenika iznad zemlje nego veštački podignuti kompleksi topola i eukaliptusa.

Broj posađenih stabala je samo varka za javnost

Zaključak ove važne studije jeste da uspeh u borbi protiv klimatskog haosa ne zavisi od slepog jurenja za brojkama i hvalisanja milijardama posađenih stabala. Jednako su važni pametan izbor vrsta, starost šume i način na koji će čovek njome upravljati u narednim decenijama. Buduće ekološke strategije moraju biti hirurški precizno planirane kako bi nove šume donele brzu korist, ali bez uništavanja i ugrožavanja neprocenjivih, drevnih prirodnih ekosistema.