Studentkinja je provela dve godine živeći sama u drvenoj kolibi u šumi u Pensilvaniji
Iskustvo života u izolaciji bilo je mnogo drugačije i teže nego što je očekivala
Život daleko od grada mnogima zvuči poput sna: tišina, priroda i beg od užurbanog modernog života. Međutim, jedna studentkinja koja je tokom studija isprobala upravo takav način života – dve godine je živela sama u drvenoj kolibi duboko u šumi u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji, kaže da nije baš sve onako kako izgleda.
Koliba je pripadala njenoj baki i deki, a nalazila se oko sat vremena vožnje od univerzitetskog kampusa. Ideja je bila jednostavna: živeti u miru, daleko od studentske gužve i fokusirati se na studije. U teoriji je zvučalo idealno. U praksi, iskustvo joj je donelo niz lekcija koje danas deli sa ljudima koji sanjaju o životu daleko od civilizacije.
Ljudi su ipak potrebni
Iako je mislila da joj društvo nije neophodno jer je oduvek bila povučenija osoba, ubrzo je shvatila da potpuna samoća nije laka. Dane je znala provoditi bez da vidi ijednu osobu, iako je studirala na kampusu sa oko 40 hiljada studenata.
Telefonski razgovori sa dečkom, roditeljima i prijateljima nisu mogli zameniti jednostavne, svakodnevne susrete licem u lice. Tek kada je stekla nekoliko prijatelja na fakultetu, shvatila je koliko su ljudski odnosi važni.
Život u kolibi nije romantičan kao što mnogi misle
Mnogi sanjaju o sopstvenoj kolibi u prirodi, kao vikendici, mestu za odmor ili čak trajnom domu. Međutim, njeno iskustvo pokazalo je drugu stranu takvog života.
Drvene kolibe loše zadržavaju toplotu, zahtevaju stalno održavanje, a priroda ih brzo počne "osvajati". Životinje ih oštećuju, a troškovi održavanja mogu biti veliki. Zbog svega toga smatra da je koliba odlična za odmor, ali ne i za celogodišnji život.
Zime u prirodi mogu biti brutalne
Pensilvanijske zime pokazale su se mnogo težim nego što je očekivala. Svakodnevno je pešačila oko 40 minuta od parkinga do fakultetskih predavanja, često po snegu i hladnoći. Temperatura je ponekad padala i na oko -15 °C, a predavanja su se retko otkazivala zbog snega.
Jedne zime čak je propustila čitavu nedelju nastave jer zbog snega nije mogla da izađe iz prilaza kolibi.
Život u prirodi znači deliti prostor sa životinjama
Koliba usred šume prirodno privlači životinje. Tokom boravka tamo susretala je jelene, lisice, veverice, purane i zečeve. No neki gosti su ulazili i u samu kuću.
Leteće veverice i miševi povremeno su ulazili u kolibu i pravili društvo. Jednom je čak pronašla vevericu u ormaru dok je učila za stolom. Takva iskustva brzo su joj pokazala da u prirodi ne postoji jasna granica između doma i divljine.
Samoća može doneti i strah
Iako je mislila da će uživati u miru i tišini, noći su često bile najteži deo života u kolibi. Budući da je bila potpuno sama u šumi, često je razmišljala o sigurnosti. Spavala je sa mobilnim telefonom pored sebe, razrađivala planove za bekstvo u slučaju provale i stalno razmišljala šta bi učinila u različitim scenarijima.
Tek tada je shvatila koliko je navikla da živi u kući punoj ljudi.
Priroda je prelepa, ali nije za svakoga
Uprkos svim izazovima, boravak u kolibi imao je i svoje lepe strane. Leti je mogla da vozi kanu, trči i vozi bicikl u prirodi, a krajolik je bio izuzetno lep.
Ipak, nakon dve godine odlučila je da takav život nije za nju. Zaključila je da je koliba savršena za povremeni boravak ili odmor, ali ne i za stalni život.
(Dnevno.hr)
