Ima li država pravo da permanentno povećava budžet za vojsku i naoružanje ili je bolje ulagati u obrazovanje, zdravstvo i komunalnu infrastrukturu? Kako se došlo do toga da jedina primedba predstavnika MMF-a na srpski budžet bude „zašto se toliko para troši na vojsku“?
Mada je prošlog proleća paralisao planetu, prekinuo kretanje i robe, i kapitala i ljudi, naneo nesagledive zdravstvene i ekonomske posledice, ogolio mnoge slabosti postojećeg sistema i naterao gotovo sve države da se milijardama dolara spasavaju od sveopšteg sunovrata, kovid-19 nije uspeo da zaustavi trku u naoružanju. Najnoviji podaci Međunarodnog instituta za mirovna istraživanja pokazuju da je na oružje prošle godine potrošeno gotovo 2.000 milijardi dolara, te da je to najviše novca uloženog u naoružanje još od kraja 80-ih godina prošlog veka kada je, praktično, još trajao Hladni rat.
Tek nekolicina zemalja smanjila je zbog postojeće krize, ekonomskog pada i rasta budžetskih deficita svoja izdvajanja za vojsku, ali Srbija nije među njima. Prateći svetski trend, nedavno usvojenim rebalansom ovogodišnjeg budžeta, koji se menjao zbog potrebe da se zakonski „proknjiže“ najavljene mere finansijske podrške pogođenim građanima i privredi, vlast je i ovoga puta povećala izdvajanja za Ministarstvo odbrane, iako to baš nikakve veze nema sa aktuelnom krizom. I uprkos tome što su se takvoj odluci usprotivili i domaći i međunarodni kontrolori srpskih javnih finansija.
Kako je nedavno posvedočio sam predsednik Aleksandar Vučić, jedina primedba predstavnika Međunarodnog monetarnog fonda, sa kojima je razgovarao, bila je „zašto toliko para trošimo na vojsku“. Isto je pitao i Fiskalni savet. U njihovom Izveštaju, namenjenom upravo rebalansu ovogodišnjeg budžeta, piše sledeće: „Oko 370 miliona evra je povećanje rashoda Ministarstva odbrane, pre svega za nabavku naoružanja, ali i povećanje plata zaposlenih...
Rebalansom se iz nepoznatog razloga gotovo dupliraju investicije u odbrambeni sektor. Ova ulaganja i pre rebalansa bila su u Srbiji višestruko veća u odnosu na uporedive zemlje centralne i istočne Evrope a sad su dodatno snažno povećana. Zato bi Vlada trebalo da obrazloži zašto se država usred zdravstvene krize i svega nekoliko meseci od usvajanja budžeta toliko dodatno zadužuje za ove namene.“
<strong><em>Ulaganja u Vojsku i pre rebalansa budžeta za 2021. bila su višestruko veća u odnosu na zemlje regiona. Zato bi Vlada trebalo da obrazloži zašto se država usred zdravstvene krize i svega nekoliko meseci od usvajanja budžeta toliko dodatno zadužuje za ove namene, poručuju iz Fiskalnog saveta</em></strong>
U istom dokumentu Fiskalnog saveta stoji da je „vrtoglavi i ekonomski neutemeljen rast ulaganja u sektor bezbednosti“ zapravo jedan od važnijih nedostataka rebalansa državne kase. „Investicije sektora bezbednosti – Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane - godinama imaju tendenciju rasta, ali će istorijski maksimum dostići u rebalansu za 2021. godinu... To bi bio istorijski posmatrano najveći nivo ovih ulaganja u našoj zemlji, skoro pet puta veći nego što je prosek zemalja centralne i istočne Evrope.
Postavlja se pitanje zašto u vreme produženog trajanja pandemije država i dalje favorizuje ova ulaganja, kada se ona ni na koji način ne mogu svrstati u antikriznu politiku. S jedne strane, ovi rashodi ne unapređuju direktno kvalitet života građana, niti olakšavaju poslovanje privredi, za razliku od, na primer, izgradnje puteva, pruga, komunalne mreže… Uz to, helikopteri, tenkovi i drugi vidovi naoružanja i bezbednosne opreme, najvećim delom se kupuju iz uvoza, što znači da je njihov direktan uticaj na privredni rast veoma ograničen. S druge strane, Vlada ih godinama unazad favorizuje“, kaže se u pomenutom Izveštaju.
Na Međunarodni praznik rada 1. maja stigao je i odgovor predsednika, doduše ne direktno na ovu zamerku. Odgovarajući, naime, na pitanje kako komentariše najave iz susedne Hrvatske da je ova zemlja spremna da pomogne vlastima u Prištini da svoje bezbednosne snage transformišu u vojsku, Vučić je sa ponosom obelodanio da „srpska vojska nije slabija ni od jedne druge u okruženju, ne računajući rumunsku i mađarsku“, što se može tumačiti i kao poruka Fiskalnom savetu da Srbija neće stati sa jačanjem svoje vojske, a toga nema bez većih izdvajanja za te namene. A kontrolore javnih finansija, koji za razliku od vlasti ovo ne vide kao prioritet kada je u pitanju trošenje novca poreskih obveznika, teško da mogu utešiti i Vučićeve reči da je „fokus ipak na ekonomiji, rastu, napretku, putevima, bolnicama...“
<strong><em>Helikopteri, tenkovi i drugi vidovi naoružanja i bezbednosne opreme najvećim delom kupuju se iz uvoza, što znači da je njihov direktan uticaj na privredni rast Srbije veoma ograničen. Uprkos tome, Vlada već godinama favorizuje „investicije“ u ministarstva policije i odbrane</em></strong>
I dok predsednik i Fiskalni savet očigledno imaju različito viđenje uticaja različitih državnih investicija, uključujući i one u vojsku na ekonomski rast, zvanični podaci zaista govore da, počev od 2015, prve godine fiskalne konsolidacije, Srbija konstantno povećava svoja ulaganja u sektor odbrane. Reklo bi se da baš kao što kovid kriza jeste, što je bilo gotovo nezamislivo, zaustavila mnogo šta, ali ne i rast vojnih budžeta gotovo svih zemalja na svetu, tako je i srpska fiskalna konsolidacija smanjila, iako se činilo nezamislivim, plate i penzije, ali ne i vojne budžete.
Konkretno, sektor bezbednosti je od 2018. do 2020. godine iz budžeta dobio oko 1,1 milijardu evra, što se sa ovogodišnjih oko 700 miliona povećava na 1,8 milijardi evra. Iznoseći zamerke na ovo povećanje vojnog budžeta, Fiskalni savet konstatuje da se tim novcem mogao „u potpunosti rešiti problem upravljanja otpadom u Srbiji ili izgraditi sva neophodna postrojenja za preradu otpadnih voda“.
I ne sluteći da se država neće zaustaviti kada je u pitanju vojni budžet, Fiskalni savet je već u analizi originalnog budžeta za ovu godinu, koji je usvojen u decembru, negodovao zbog rasta ovih izdvajanja, ukazujući da je „sektor bezbednosti u prethodne tri godine već dobio ogromna sredstva“. Oni smatraju da su troškovi za bezbednosni sektor već dovoljno visoki, te da nikako nije bilo prostora da se najnovijim rebalansom dodatno povećavaju. „Na kraju 2019. ti troškovi premašili su 400 miliona evra ili 0,9 odsto bruto domaćeg proizvoda i bili su tri puta veći u odnosu na BDP nego u zemljama centralne i istočne Evrope. Isti nivo zadržan je u 2020. godini, a rebalansom je projektovano da u 2021. investicije sektora bezbednosti iznose 700 miliona evra, odnosno da budu na nivou od oko 1,4 odsto BDP-a Srbije“, konstatuje Fiskalni savet u Izveštaju o rebalansu budžeta za 2021.
<strong><em>1,8 milijardi evra dobio je sektor bezbednosti iz budžeta od 2018, a po računici Fiskalnog saveta, tim novcem moglo se rešiti problem upravljanja otpadom ili izgraditi sva neophodna postrojenja za preradu otpadnih voda u Srbiji </em></strong>
Analiza godišnjih državnih izdvajanja za vojsku, osim uočavanja permanentnog povećanja tih troškova (vojni budžet je za poslednjih sedam godina više nego udesetostručen), pokazuje da je država poslednje dve-tri godine promenila taktiku, pa se umesto preusmeravanja novca Ministarstvu odbrane preko tekuće budžetske rezerve sada prešlo na direktno povećanje budžeta svakim novim rebalansom, što je, ako ništa drugo, transparentniji metod.
Naime, kako je svojevremeno pokazalo istraživanje koje je pravio NIN, samo u julu 2018. na račun Ministarstva odbrane prebačeno je više od 12 milijardi dinara ili oko 100 miliona evra, upravo iz tekuće budžetske rezerve, i to bez konkretnog objašnjenja u koje svrhe. Završni račun budžeta iste te godine pokazuje da je pomenuto ministarstvo potrošilo oko 15 milijardi dinara više nego što je planirano, te da je ta razlika obezbeđena očiglednim preusmeravanjem novca planiranog za neke druge potrebe. To, između ostalog, konstatuje i Fiskalni savet u svojoj analizi završnih računa budžeta koje je država, sa zakašnjenjem od gotovo dve decenije, redom usvajala krajem 2019. Oni kažu da je spisak korisnika tekuće budžetske rezerve krajnje predvidiv i isti skoro svake godine, a jedan od najvećih korisnika je upravo Ministarstvo odbrane.
„Izveštavanje o potrošnji sredstava iz tekuće budžetske rezerve nije odgovarajuće... Jedini izvor podataka o njihovoj upotrebi jesu Službeni glasnici, a tu postoje barem tri problema. Prvi je to što su izdanja Službenih glasnika sporadična i nemaju unapred definisanu dinamiku. Drugo, podaci koji se u njima objave često nemaju nikakvih objašnjenja ili su ona opšta i ne govore o pravoj prirodi transakcija... Treće, neki prenosi u tekuću rezervu se uopšte ne objavljuju u Službenim glasnicima. Do ovog zaključka dolazimo zahvaljujući poređenju završnih računa i informacija iz Glasnika. Primera je mnogo, a najčešće su to službe bezbednosti (Ministarstvo odbrane, BIA i MUP)“, kaže u ovoj analizi Fiskalni savet.
<strong><em>Vojni budžet je za poslednjih sedam godina više nego udesetostručen. Do pre dve-tri godine dodatni novac se Ministarstvu odbrane uglavnom preusmeravao preko tekuće budžetske rezerve, a sada se vojni budžet povećava direktno svakim novim rebalansom</em></strong>
Za razliku od tih prethodnih godina kada se u Službenom glasniku često moglo pročitati rešenje Vlade kojim se novac sa nekog računa prebacuje na račun Ministarstva odbrane, uglavnom bez jasnog obrazloženja u koje svrhe, takva praksa poslednje dve kovid godine praktično je zaustavljena. Uvidom u Službeni glasnik može se konstatovati kako ove godine takvih transfera nema, a oni nisu učestali ni u prethodnoj godini, pa ni u 2019, što se poklapa sa očiglednom odlukom vlasti da umesto kroz tekuće rezerve, sve veće izdatke za sistem odbrane prikazuje direktno kroz originalne budžete i njihove kasnije rebalanse.
Za razliku od 2016, kada je preko tekućih budžetskih rezervi vojsci prebačeno devet milijardi dinara, 2017. kada je to bilo oko pet milijardi ili rekordne 2018, u kojoj se na taj način obezbedilo dodatnih čak 15 milijardi dinara, u 2019. su ti transferi bili samo 150 miliona dinara, i to za Aerodrom „Morava“, dok je decembra prošle godine 250 miliona dinara, preko tekućih rezervi, upotrebljeno za naknade zaposlenima.
Kakva god da se taktika bude primenjivala narednih godina, bilo ona da se budžet za vojsku i naoružanje planira direktno ili da se posle prekraja korišćenjem novca preko tekućih budžetskih rezervi, izdaci za vojsku teško da će biti manji. Jer, ma koliko god zvečali i Fiskalni savet i MMF, ali i regionalni mediji, o tim sve većim ulaganjima u naoružanje, i koliko god ih smatrali neopravdanim i neprioritetnim, predsednikove reči „ubrzano snažimo“, misleći pritom na vojsku, teško se mogu tumačiti kao najava mera štednje i u toj oblasti.
