"Milica je manipulativna, bezobrazna i često okrutna": Mlada glumica o filmu "3 nedelje posle, vršnjačkom nasilju i planovima za Holivud

Inspirisan stvarnim događajima, film „3 nedelje posle“ Miroslava Terzića prati grupu srednjoškolaca koji, tri nedelje nakon tragične smrti školskog druga, odlaze na ranije planiranu ekskurziju. Ono što počinje kao pokušaj povratka svakodnevici ubrzo prerasta u suočavanje sa teškim pitanjima odgovornosti, ćutanja, vršnjačkog nasilja i kolektivne krivice.

Jednu od glavnih uloga ove emotivne priče tumači Klara Karaulić, publici poznata po filmu „Leto kada sam naučila da letim“.

U intervjuu za „Blic“ mlada glumica govori o ulozi Milice, liku koji je drugačiji od svih koje je do sada igrala, procesu njegovog građenja, saradnji sa rediteljem Terzićem, izazovima snimanja filma koji otvara važne društvene teme, ali i o iskustvu koje ju je dodatno učvrstilo u odluci da se posveti glumi.

- Tumačim Milicu, devojku koja je potpuno drugačija od svih likova koje sam do sada igrala. Do sada sam uglavnom igrala nekoga sa kim publika može lako da se poistoveti i za koga navija, a Milica je potpuno suprotna. Ona je manipulativna, bezobrazna, često okrutna i neko ko apsolutno ne razmišlja o posledicama svojih postupaka po druge ljude. Upravo to me je i privuklo. Kao glumici, mnogo mi je zanimljivije da istražujem lik koji nije jednostavan i koji tera publiku da oseća nelagode - priča Klara Karaulić.

Kako ste gradili svoj lik, od čega ste krenuli kada ste tražili njegove emocije, strahove i motive?

- Iskreno, dosta inspiracije sam uzela od jedne devojke koju poznajem iz privatnog života. Naravno, nije Milica jedan kroz jedan, ali ima neke sitnice koje su mi bile baš zanimljive, kao što su način na koji priča sa ljudima, kako ume da bude hladna i kako uvek želi da bude iznad svih. To sam negde zapamtila i prenela u lik. Htela sam da Milica deluje kao neko koga biste stvarno mogli da sretnete, a ne kao neki filmski negativac. Mislim da baš zato može da bude neprijatna za gledanje, jer svi znamo bar jednu takvu osobu.

Kako je izgledao rad sa Terzićem kada se obrađuju ovako osetljive teme i koliko je reditelj ostavljao prostora da sami istražujete lik i donesete neke odluke?

- Miša je jedan od onih reditelja koji mnogo veruju glumcima. Nije nam davao gotova rešenja, već nas je navodio da sami pronađemo odgovore. Na setu je postojala atmosfera u kojoj si mogao da predložiš nešto, da probaš drugačije i da pogrešiš.

Šta ste od njega naučili tokom ovog snimanja, a šta ćete poneti u buduće projekte?

- Naučila sam da kamera vidi mnogo više nego što mi mislimo. Nekada je dovoljno samo da budeš prisutan u trenutku i da iskreno reaguješ. Ne moraš uvek da pokazuješ veliku emociju da bi publika razumela šta se dešava. To je nešto što ću sigurno poneti sa sobom u svim budućim projektima.

Koja je najvažnija poruka koju bi publika trebalo da ponese posle gledanja?

- Volela bih da ljudi izađu iz bioskopa sa osećajem da je potrebno da se vidimo i čujemo, razumemo. Vršnjačko nasilje nije samo fizičko nasilje. Nekada jedna rečenica ili jedna „šala“ mogu da ostave mnogo veće posledice nego što ljudi misle. Mislim da je važno da shvatimo da svi imamo odgovornost, ne samo oni koji učestvuju u nasilju, nego i oni koji ga gledaju i ćute.

Zašto je važno da se danas snimaju filmovi koji govore o vršnjačkom nasilju i odgovornosti zajednice?

- Zato što su to teme koje se tiču skoro svih. Mislim da svako može da se seti nekoga ko je bio žrtva ili nekoga ko je bio Milica. O takvim stvarima često ćutimo jer nam je neprijatno ili mislimo da će neko drugi reagovati. Film ne može da reši problem, ali može da pokrene razgovor. Ako posle projekcije makar jedna osoba drugačije pogleda nekoga iz svog okruženja ili odluči da reaguje umesto da ćuti, mislim da je film već uradio mnogo.

Kako je izgledala saradnja sa drugim glumcima na filmu? Na koga ste mogli najviše da se oslonite?

- Imali smo stvarno divnu ekipu i mislim da je to jedan od razloga zašto je ovaj film ispao ovakav. Mnogo smo vremena provodili zajedno i van snimanja, pa smo se zaista upoznali. To se kasnije osećalo i pred kamerom. Moram priznati da sam najviše ponosna na prijateljstva koja sam stvorila tokom ovog snimanja, kao sto su ona sa Klarom Cvetković, jednom od najzabavnijih osoba koju sam upoznala i večno sam zahvalna što sam bila sa njom u sobi tokom ove "eksurzije" i Anđelom Alavirević, najbriznijom osobom koju sam upoznala. Kada se radi ovako emotivno zahtevan film, mnogo znači da se osećate sigurno među ljudima sa kojima radite.

Postoji li neka scena sa snimanja koju ćete posebno pamtiti?

- Iskreno, jedna od scena koju ću baš pamtiti jeste snimanje žurke uz pesmu „Bombe devedesetih“. To je trajalo bukvalno tri sata i sve vreme smo ludovali uz istu pesmu iznova i iznova. U jednom trenutku smo stvarno delovali kao da smo van sebe. Svi skaču, plešu, improvizuju... nije bilo velike razlike između „snimanja“ i prave žurke, osim što je u sred svega bila velika kamera. Ta scena mi je ostala baš urezana jer je pokazala koliko set može da se pretvori u nešto potpuno živo i spontano i koliko takvi momenti zapravo daju posebnu energiju celom projektu.

Upisaćete glumu, ali u Americi. Zbog čega?

- Mislim da će završna godina srednje škole u Americi biti veliko iskustvo, i privatno i profesionalno. Jedva čekam da upoznam nove ljude, drugaciji način rada i da vidim kako sve to izgleda iz prve ruke. Naravno biću i mnogo bliže svim mogućnostima koje Amerika nudi kada je gluma u pitanju, ali iskreno, još uvek ne znam da li ću posle srednje škole ostati tamo na studijama. To je odluka za koju mislim da ne treba donositi unapred. Za sada je jedino sigurno da će moj izbor biti gluma.

Koliko vam je film „Leto kada sam naučila da letim“ otvorio svet glume?

- “Leto kada sam naučila da letim” mi je sigurno mnogo značilo. To je film koji je dopreo do ogromnog broja ljudi i zahvaljujući njemu stekla sam mnogo lepih iskustava i upoznala divne ljude. Ali iskreno, tek mi je “3 nedelje posle” otvorio oči i pokazao da stvarno želim da se bavim glumom. Na tom filmu sam prvi put dobila priliku da igram lik koji je toliko drugačiji od mene i da mnogo dublje uđem u proces građenja uloge. Tada sam shvatila koliko zapravo uživam u tom procesu i koliko želim da učim i napredujem. Mislim da je upravo zbog “3 nedelje posle” odluka da odem na školovanje u Ameriku postala potpuno jasna. Taj film me je naterao da shvatim da gluma nije nešto što samo volim da radim, već nešto čime zaista želim da se bavim u životu.