Psihosomatske bolesti se šire kao epidemija, a uveren sam da je to posledica toga što smo se privikli na nenormalno kao na normalno, kaže čuveni reditelj Egon Savin.
U Narodnom pozorištu Beograd 17. oktobra je premijera predstave “Lutka sa krevata br 21” koju je režirao po delu Đorđa Lebovića.
Davnih dana rađena je istoimena TV drama, a u središtu priče je Aušvic 20 godina kasnije, odnosno sudbina mlade žene koja je zloglasni logor preživela bivajući u “Kući lutaka”, mestu za seksualne sladostrasti nacista.
Uloge tumače Nikola Ristanovski, Zorana Bećić Đorđević i Petar Strugar, a u razgovoru za “Blic”, rađenom u nedelju posle probe, Egon Savin govori o komadu, položaju žene, današnjici…
Idemo u susret premijeri, a šta je bio motiv da radite “Lutku sa kreveta br 21”?
- Ima ih više, pre svega odličan komad. Retko igran. Đorđe Lebović je veliki pisac, a logor je bio njegova sudbina. Mladost je proveo u logoru i posle ceo život se, direktno ili indirektno, bavio tom temom.
Komad otvara i pitanje fašizma, odnosno neofašizma. Jesmo li, ili nismo, izborili sa tom nemani?
- Nismo. Ludska priroda je nepromenljiva i uvek je bivalo zla na svetu. istina, koncentracioni logori su najveće eksplicitno zlo koje se desilo u istoriji. Ovaj komad korespondira sa mojim uverenjem da su te nacionalne, verske mržnje i predrasude u direktnoj vezi sa mržnjom prema ženskoj seksualnosti i strahom od nje.
Interesantna teza…
- Nemam nameru da sad elaboriram ali sam uveren u to. Mislim da je i danas to očigledno. Gde god se neguje rasna i nacionalna mržnja tu je užasan položaj žena. U komadu 20 godina posle Drugog svetskog rata mlada žena se suočava sa bivšim SS oficirom, komadantom “Kuće lutaka” u Aušvicu. Treba da svedoči protiv njega. A on joj objašnjava da će svedočenje i otkrivanje da je bila u toj kući lutaka proizvesti za nju ogroman problem i da će naići na nerazumevanje okoline, čak i porodice. I to se i dogodi. Naime, njen muž, čovek sa kojim ima dobar brak i decu, smatra, kao i okolina, da su žene koje su u logoru opstale tako što su se prostituisale tj. bile u „Kući lutaka“, zapravo kolaborirale sa neprijateljem umesto da odluče da umru. Jer, naravno, ona koja bi odbila da bude u „Kući lutaka“ slata je u gasnu komoru. Čudesna dramska situacija. Jer se stvara jaz ne između Jevrejke i naciste nego između ljudi koji su u braku, predrasuda među njima otvara ponor da više nikada nebudu ono što su bili. A reč je o principilonoj raspravi. Izaziva toliko asocijacija i na ovo naše vreme.
Nismo li svedoci da je dominacija predrasuda sve jača, sve prisutnija uprkos razvoju interneta, komunikacija, proklamovanja ljudskih prava…?
- Upravo tako. Postoje ratovi, a oni su otelotvorenje aktivne mržnja. Sveprisutan je i kod ljudi opšteprihvaćen stav da je onaj drugi kriv, uzrok… Čovek nikad ne polazi od sebe nego pronalazi opravdanje za svoju mržnju preko onih drugih. A jedini način da se taj lanac prekine je da čovek pre svega u sebi pokuša da promisli, iskontroliše, zauzda sopstvene predrasude, sopstvenu mržnju, svoju pohlepu svoj egoizam, svoju uskogrudost, svoju aktivnu mržnju. Danas, evidentno, živimo u vremenu rata. A to znači vreme aktivne mržnje što formira jednu tragičnu farsu u kojoj se nalazimo.
Nije li mržnja i instruirana, podsticana…?
- Ona ima svoj prirodan psihološki koren. Ali problem je što je reklamirana. Od strane politika, medija, interesa krupnog kapitala, politički koncepti koji su vezan za profit kao najvažnije, a često i jedino načelo i cilj. Raspirivanje mržnje je vrlo profitabilno kao i iniciranje ratova. Profitabilno, naravno, za vrlo mali krug ljudi. Međutim, istovremeno to je toliko providno i jasno da ne razumem kako se ljudi inficiraju tim otrovom svakodnevno preko medija, preko jednodimenzionalnog sagledavanja stanja stvari. Time čine sebi loše, a pune tuđe džepove. Mislim da je jedini izlaz da svaki pojedinac reši taj problem sam sa sobom. E sad, nije to lako, veliki deo čovečanstva su ljudi koji imaju iluzije o sebi, svom mestu i vrednostima. Zato je lako inficirati ljude mržnjom, ubaciti im krivu ideju o tome zašto oni nisu uspeli, zašto nisu bogati… To je postalo toliko uvreženo na medijima da vi gledajući različite emisije imate istu tezu; od zabavnog programa do političkih sadržaja.
Prateći medije šta vam je u poslednje vreme privuklo pažnju kada je reč o društvenim prilikama?
- Već dugo je naša kolektivna sudbina kao da lebdimo u bezvazdušnom prostoru. U nekom vakumu smo iz kojeg nikako da pronađemo put, da sagledamo stvari objektivno i da od te objektivizacije krenemo dalje. Mi se stalno davimo u predrasudama o drugima, o sebi… Na delu je permanenta proizvodnja sukoba do ivice pucanja, negovanje nestabilnosti. To je suština mediskih sadržaja. Jedino kulture gotovo da nema. I to nije slučajno, ni uzalud. Jer kultura ne deli ljude, kultura ih spaja. I oplemenjuje, i širi vidike, i ukazuje šta je put… Ovako, vrtimo u nekoj vrsti bespuća. Sad se razbukrtava rat i na Bliskom istoku i u Ukrajini a to u sve nas unosi ogromnu nelagodu. Bez obzira da li si na strani ovih ili onih. Čovek oseća permanentnu nelagodu i zbog toga što neke stvari koje su do pre 20-30 godina bile nenormalne danas postaju normalne. Mi se adaptiramo na tu nenormalnost i što se više adaptiramo na nenormalno tim se se više razboljevamo, i doslovno i metaforično. Psihosomatske bolesti se šire ko epidemija a uveren sam da je to posledica toga što smo se privikli na nanormalno kao na normalno.