Pre par dana gledala sam predstavu “Hillbilly Women” u režiji Sondre Li. Drama o životima žena s početka tridesetih i pedesetih godina prošlog veka, o njihovim problemima zbog manjka novca, oskudnog obrazovanja, loših uslova za rad i njihovih nasilnih muškaraca. Glumice su uglavnom bile starije, nečije bake i mame u kućnim haljinama, sa dezenom koji se nosio u to vreme.
Zanimljiv vremeplov. I povratak u stvarnost. Sve deluje lakše, a da li je? U razgovoru sa nekoliko mlađih sagovornika bez obzira na pol uočila sam da da su im starije glumice (koje su bile fenomenalne) pomalo antipatične, a problemi nekad pomalo daleki.
Pa se pitam da li to dolazi zbog toga što smo navikli da gledamo samo lepa lica? Modeli, zvezde rialiti emisija, sestre Kardašijan, Ledi Gaga i ostatak sveta koji nije deo te industrije ali je svesno ili nesvesno oponaša. Oni su svuda - na bilbordima, televiziji, u novinama, u restoranu. Ispod šminke, garderobe ili besmislenih operacija. Armija Barbika i Kenova, njihovih lekara i stručnih timova. I oni koji bi da to postanu.
Bolest koja se podmuklo širi. Savršenost. Veštački stvoren imperativ u nedostatku sadržaja ili u izobilju svega? Kao da je toliko strašno biti star ili nesvaršen? Ili zbog tog nedostatka biti neprihvaćen? A sasvim sam sigurna da dobar deo ima mnogo toga da ponudi, a da to ne počinje i ne završava se na torbi ili porculanski belim zubima. Mada ne kažem da ne bih volela iste. Naravno dok ne stigne račun.
Belo: Bravo za talentovanu i prelepu glumicu Mariju Karan. Prošlonedeljna premijera filma “The Rite” dovela je ovu glumicu do Holivuda. Eto jednog lepog lica iza koga se krije puno truda i rada.
Crno: Ako je lepota postala imperativ, treba ljude naterati da vole, jer kažu da ona dolazi iznutra. Nisu bore strašne, već ono što se iza njih krije.
