Mogu li toplotne pumpe i solari i kad je minus? Evo kako srpski gradovi mogli da "pozelene"

Još od prvog paketa zelenih zakona, krenula je reorganizacija upravljanja otpadom, između ostalog i njegovim korišćenjem kao energenta. Privatnici poručuju da generisanje otpada u poslovnom procesu ne prestaje taloženjem. Tada ne prestaje ni odgovornost, posebno što prehrambena ili tehnološka industrija generiše puno bio otpada.

Promene su u tom smislu na razvijenim tržištima uvedene decenijama unazad a u Srbiji tek novim Zakonom o upravljanju otpadom, koji je usvojen krajem 2025. godine I kojim su se ispravila rešenja iz 2009., koja nisu bila usklađena sa regulativom EU.

Usled visokih temperatura oboreni su rekordi u potrošnji struje koju najviše dobijamo iz termoelektrana na ugalj. S druge strane, bacamo otpad kao značajan resurs od kojeg bismo mogli da proizvodimo struju. Godišnje “sahranimo” 100 miliona reciklabilnih sirovina koje su strateški materijal, ranije su procene Privredne komore Srbije.

Tako, svaki stanovnik Srbije dnevno generiše 1,2 kilograma otpada, a rastući standard i konzumerizam povećavaju količinu otpada.

Ovo je poslednji trenutak jer klimatske promene šalju svoju fakturu.

Problem je što i posle 15 godina trećina lokalnih samouprava ne izveštava o količini otpada, zbog čega nemamo precizne podatke. Zbog, toga, stručnjaci apeluju, ceo lanac se mora da se uveže od sortiranja u kući do kontejnera, preko transporta, deponija i gradnje spalionica.

Srpski gradovi ulaze u deceniju u kojoj će pitanje grejanja biti jednako važno kao i pitanje kvaliteta vazduha, urbanog rasta i ekonomskih troškova života. Do sada se energetska tranzicija najčešće posmatrala kroz struju i saobraćaj, ali zelena toplotna energija, dakle, način na koji grejemo kuće, škole, bolnice i javne zgrade postaće ključni stub ozelenjavanja gradova. Ako se ne transformiše, grejanje ostaje jedan od najvećih izvora emisija CO₂ i zagađenja vazduha. Ako se promeni, postaje najbrži put do vidljivog „zelenog efekta“ koji građani mogu da osete svake zime.

Evropa je već pokazala da zelena toplota nije apstraktan ideal, već infrastruktura. Gradovi se greju na kombinaciju obnovljivih izvora, biomase, geotermalnih sistema, otpadne toplote iz industrije, pa i energije dobijene iz neopasnog otpada kroz kogeneraciona postrojenja. Srbija ima potencijal da sledi taj model, ali uz sopstvene komparativne prednosti: veliki broj sunčanih dana, značajne geotermalne izvore, rastuće kapacitete zelenih projekata finansiranih od međunarodnih institucija i industriju koja proizvodi toplotu koja se danas rasipa, umesto da greje grad.

Najveći izazov naših gradova je što se većina sistema daljinskog grejanja i dalje oslanja na gas, mazut ili ugalj, uz nedovoljno iskorišćene alternative koje već postoje ispod površine – doslovno. Geotermalna energija u Vojvodini, Mačvi, Sremu i centralnoj Srbiji može da greje čitave gradske kvartove, a već je konkurentna cenom i stabilnošću.

Toplotne pumpe, naročito u javnim objektima, mogle bi da smanje potrošnju fosilnih goriva i do 3 puta, uz minimalne emisije, dok solarni termalni sistemi mogu preuzeti deo zimskog opterećenja, posebno u prelaznim mesecima kada je hladno, ali ne i „minus“.

Drugi važan resurs je otpadna toplota iz industrije. Fabrike, hladnjače, data centri, pa i veliki trgovinski lanci, proizvode ogromne količine toplotne energije kao nusprodukt rada. U razvijenim sistemima, ta toplota se „hvata“, preusmerava u mrežu i koristi za grejanje grada. U Srbiji se i dalje najčešće gubi kroz dimnjake i ventilacione sisteme. Uz pametno mapiranje izvora i ulaganje u mrežnu infrastrukturu, gradovi bi mogli da greju javne zgrade bez dodatnog goriva, samo reciklažom energije koju već plaćaju kroz industrijsku aktivnost.

Zelena toplota

Veliki deo rešenja leži i u modernizaciji toplana i decentralizaciji izvora zelene toplote. Nije realno očekivati da se ceo grad greje samo na jedan izvor, ali jeste realno da svaki grad napravi svoju kombinaciju: na primer biomasa i tamo gde postoje kapaciteti - energija iz neopasnog otpada, ali isključivo u postrojenjima koja rade po EU standardima. Time se smanjuju deponije, proizvodi toplota i istovremeno rešava problem koji zimi najviše boli – zagađen vazduh.

Ekonomija je jasan saveznik zelene toplote. Manji uvoz fosilnih goriva znači manji odliv deviza, stabilnija cena grejanja znači predvidiviji budžet domaćinstava, a manje zagađenje znači niže zdravstvene troškove i veću produktivnost radne snage. Zdrav grad je ekonomski otporniji grad. Zato zelena toplota nije samo ekološka agenda, već fiskalna, zdravstvena i razvojna.

Na kraju, ozelenjavanje gradova počinje tamo gde građanin ne vidi u cevi, u mreži, u peći, u senzorima i u investicionim planovima. Ali završava tamo gde svi vidimo: u čistijem vazduhu, manjim računima i gradovima koji zimi ne „kašljucaju“.