Reka bez povratka
Nisu li trgovci pre pedeset godina ipak bili predusretljiviji nego danas? Do prvih nekoliko pari cipela došao sam ne kročivši u prodavnicu, putem seljačkog interneta: neko od ukućana, komšija ili rodbine ide svojim poslom u Bečkerek, veče uoči tog putovanja (24 km letnjim putem, vozom je usled presedanja u Orlovatu trajalo četrdesetak minuta) uzme ti se otisak tabana u kartonu, pri čemu se iz straha da cipela ne ispadne knap ostavi nešto lufta na prstima i petama, koliki je očekivani godišnji rast stopala kao i čitavog organizma uostalom, uglavnom bi uveče cipele stigle i pristupalo se probi: pošto kuća ima zemljani pod (koji se jednom ili dvaput nedeljno pomaziva ne bi li se ubila prašina i dobila vlaga), krajnji korisnik pod budnim okom žirija pravi nekoliko koraka na stolu ili po čistim džakovima: ako nisu pasent, cipele se vraćaju u radnju sa đonovima žutim kakvi su izišli iz fabrike i dobija se novi par.