"Na farmu sam išla po kazni, a danas je vodim" Sofija je odrasla sa kravama, sada ima 450 grla: "Svakoj znam ime, broj i šaru" (VIDEO)

Na farmi porodice Plavšić krave nisu samo broj u sistemu, one imaju svoja imena. Danas se na imanju nalazi oko 450 grla, među kojima je 200 muznih krava, a proizvodnja se odvija uz pomoć robotizovane muže. Ipak, početak ove priče bio je mnogo skromniji.

Otac Sofije Plavšić, devojke na kojoj je danas dobar deo vođenja farme, pre više od tri decenije krenuo je od nule, otkupljivao krave iz komšiluka i korak po korak gradio farmu, vođen ljubavlju prema životinjama. Nekih tridesetak godina kasnije - Sofija vodi većinu poslova na farmi i uključena je u gotovo svaki proces, od svakodnevne organizacije do savremenih sistema proizvodnje.

Odrasla među kravama i teladima, uz dvorište koje je bilo njeno igralište, Sofija je stvarala uspomene koje ne liče na klasično detinjstvo. Farma je u međuvremenu prerasla u ozbiljan posao, a ona je postala jedno od prepoznatljivijih mladih lica stočarstva na društvenim mrežama, gde svakodnevno približava život i rad na selu široj publici.

"Odrasla sam sa kravama"

- Na ovom mestu sam se igrala u pesku kad smo kupili farmu. Ovde je bio pesak, dole se betoniralo, sve se sređivalo jer ovo je bila farma pilića. Kada sam se rodila krave su bile u u dvorištu naše kuće, i ja čim izađem iz kuće ja sam već kod njih na par koraka. Imam sliku kad sam bila mala, kada je tata podigao svoj prvi kredit i napravio prvu štalu u kojoj su bile krave. Na toj slici smo mama, tata, ja i mama je tad bila trudna sa mojom mlađom sestrom. Tako da sam zaista odrasla sa njima. Imam slike na kojima kao mala hranim telad, kako pijem mleko zajedno sa teladima, ja iz moje cucle, oni iz svoje. Non-stop smo bile među njima sestra i ja. Nismo imale vrata na terasi, nego bukvalno čim izađemo iz kuće ništa nije moglo da nas spreči da odemo do njih. Kasnije kada smo kupili farmu nismo dolazile toliko često, sestra jeste, ja nisam, ali opet stigla me farma i sve to što sam propustila kao mlađa, sad sam nadoknadila.

U početku se muzlo ručno, kantama koje su se nosile od krave do krave, a mleko se zatim prenosilo u laktofriz. Kasnije su prešli na linijski sistem, gde su krave ulazile jedna po jedna, ali je posao i dalje bio izuzetno fizički naporan za zaposlene.

Prelomni korak dogodio se 2017. godine, kada su uveli sistem "riblje kosti", koji je omogućio da se istovremeno muze više krava. Ipak, ni taj sistem nije bio bez mana. Najveća odluka stigla je 2021. godine, ulaskom u investiciju robota za mužu, kada se postavilo pitanje da li nastavljaju dalje ili prodaju sve.

Sofija je naglasila da njen otac nikada nije bežao od ulaganja i da se nije plašio kredita, jer je verovao da bez stalnog razvoja nema budućnosti u mlečnoj proizvodnji. Porodica je obilazila razvijenije farme i pažljivo istraživala opcije, a robotizovani sistem na kraju ipak ne služi samo za mužu, već i za praćenje zdravstvenog i proizvodnog stanja svake krave kroz detaljnu evidenciju koju farma vodi.

"Na farmu sam išla po kazni"

- Ja sam na početku išla za kaznu. To moram da priznam. Bila sam odličan učenik u osnovnoj školi, ali u trećoj godini srednje škole ja sam sa ocenama postala katastrofa. Ja sam počela za kaznu da idem na farmu i tad nismo imali robote. Ja sam morala da naterujem krave na mužu. Ja sam znala osam sati da plačem bez prestanka, od besa, od nervoze, zato što sam na farmi, zato što nisam negde u gradu sa društvom. I tu sam upoznala svoju mezimicu Mašu zbog koje sam naučila apsolutno celu genetiku farme, ko je s kim u kakvom srodstvu i onda sam na osnovu toga dalje počela i da gledamo koje ćemo junice prodavati - priča Sofija, te dalje objašnjava:

- One mene znaju sve, ali neke se prosto boje, neće da se maze, a neke kada me vide odmah trče do mene, odmah se maze i onda mi bude žao da prodam. Da li joj je to ćerka, sestra, tetka, šta god, je l' ima neke rodbinske veze sa njom? Ima. Ta ne ide sa farme.

Sve ove poslove danas obavlja Sofija

Još tokom srednje škole Sofija je počela aktivnije da se uključuje u poslove na farmi koji su bili važni za njen dugoročni razvoj, posebno u oblasti genetike. Učeći o selekciji i uzgoju, sve više se interesovala za načine unapređenja stada, pa su na farmi radili i genomsku analizu, koja pomaže da se proceni potencijal grla i podigne kvalitet proizvodnje.

Uporedo sa tim, preuzela je i deo svakodnevnih organizacionih obaveza - pripremala je spiskove za veterinara, planove pregleda i zasušenja, obrađivala uzorke mleka i vodila evidenciju osemenjavanja. Posebna pažnja posvećivala se izboru bikova za potomstvo, kako bi se iz generacije u generaciju unapređivala genetika i kvalitet junica.

Takav pristup učinio je njihova grla prepoznatljivim i traženim na tržištu, a kupci su, prema njenim rečima, bili zadovoljni kvalitetom. Junice su prodavali uglavnom onda kada na farmi nije bilo dovoljno prostora, vodeći računa da životinje imaju dobre uslove i dovoljno mesta. Istovremeno, uvek su bili otvoreni za saradnju sa drugim proizvođačima koji žele da uvedu njihovu genetiku u svoje stado.

Iako je danas potpuno posvećena farmi i zna svaki njen detalj, Sofijin put do tog života nije bio unapred zacrtan. Nakon srednje škole otišla je na studije agroekonomije i agrobiznisa, tražeći sebe između "finijih poslova" koje joj je porodica zamišljala i sveta u kojem je odrasla. Kako kaže, tada nije očekivala da će se jednog dana u potpunosti vratiti životinjama i proizvodnji.

Vremenom je praksa preuzela primat nad teorijom, a farma je postala njen svakodnevni posao, ali i poziv. Danas, pored rada sa kravama, vodi i administraciju gazdinstva, prikuplja podatke za knjigovođu, planira obaveze i učestvuje u svim procesima.

"Znam svakoj ime, broj i šaru"

U priči porodice Plavšić jasno je da se ništa nije dogodilo slučajno - majka je uz oca ušla u rizik i kredite, sestra je pronašla svoj put u veterini, brat u ratarstvu, a Sofija je, možda i nesvesno, završila tačno tamo gde je oduvek pripadala. I dok krave na farmi imaju svoja imena, Sofija danas ima svoje mesto - među njima, u poslu koji je postao njen život.

- Znam svakoj ime, znam svakoj i broj i šaru. I skoro su me pitali ljudi: "Je l' ti stvarno svaku znaš?" Rekla sam im da stvarno svaku znam, sad kad bi mi poskidali svima ušne markice ja bih znala da vam kažem koja je koja. Onda bih svaku uvela u robota, pošto imaju na nogama nanogice. Kada uđu robot, on ih očita i pokaže broj. Više puta sam znala kad mi kažu: "Ma jeste, znaš svakoj ime", ja im dam spisak liste za mleko i kažem: "Evo, ti meni kaži broj, a ja ću ti reći ime ili mi možeš reći ime, a ja ću ti reći broj".

Iako dolazi iz sveta u kojem voli da bude sređena, našminkana i doterana, Sofija bez problema ulazi u štalu u čizmama, među krave koje su joj, kako kaže, najbolje drugarice. Među njima ima i svoje mezimice, poput Pačeta, kojoj je pravila rođendansku tortu od sena i silaže, stavljala mašnice dok je bila tele i koja je, čim čuje njen glas, odmah traži pogledom.

Između muže koja traje ceo dan, pranja opreme, planova setve, papirologije koju mama "ne može očima da vidi" i svakodnevnih obaveza koje se nikada ne završavaju, jasno je da ovde nema klasičnog radnog vremena. A Sofija je upravo u toj dinamici pronašla sebe - na mestu koje je nekada doživljavala kao kaznu.

Pored stočarstva, važan deo gazdinstva čini i ratarstvo - uzgajaju kukuruz, pšenicu, ječam i soju, uglavnom za ishranu životinja, a Sofija najavljuje da će uskoro zajedno sa bratom više pokazivati i rad na njivama.

Kako kaže, želja joj je da zna sve, od robota do traktora, jer na ovakvoj farmi nema prostora za "neko drugi će".