Od dedine berbernice do najautentičnijeg muškog mesta u Beogradu: Ovde se sve radi makazama i češljem, u prostoru koji više liči na vremeplov nego na salon (VIDEO)

Beograd se menja brže nego ikad - fasade se obnavljaju, navike se skraćuju ili odlažu, a razgovori se sele na ekrane. Ipak, postoji jedno mesto u ovom gradu koje uporno neguje drugačiji tempo.

Za porodicu berbera Vladimira Krstanovića sve počinje 1954. godine, kada njegov deda dolazi u iz Dimitrovgrada i kreće da uči zanat. U posleratni Beograd ljudi su dolazili "trbuhom za kruhom", tražeći novi početak. Tako je začetnik onoga što danas znamo pod imenom "Berbernin Bricko", našao majstora Bogoljuba, berbera sa Bulevara.

Zanat se učio sporo, stepenik po stepenik i zajedno s njim učilo se strpljenje. Ali berbernica nije bila samo mesto za šišanje.

"Ovde su se muškarci družili"

- Muškarci su se ranije dosta družili po berbernicama, čak su dolazili i u grupama, što je danas teže. Zajedno bi dolazila dva-tri prijatelja, kum sa kumom - i svi su znali da treba da provedu tu jedan duži vremenski period. Znalo se otprilike koliko se tu čeka i znalo se gde se dolazi. Svi su imali neke svoje rituale, prepričavale su dnevne novosti, aktuelne teme, ali tu nije bilo puno mesta za politiku, to je bilo nešto što se izbegavalo - priča Vladimir za "Blic Biznis".

Vladimir je u "Bricko" uložio celo svoje biće i identitet - svakog dana dolazi obučen u odelo krojeno po uzoru na dvadesete godine prošlog veka: prsluk, kravata ili leptir-mašna, uredno ispeglana košulja, pažljivo odabrane cipele.

Danas, na Zvezdari, Vladimir Krstanović stoji iza berberske stolice kao treća generacija majstora. U odelu koje pažljivo bira svakog jutra, sa britvom u ruci i gramofonom u pozadini, nastavlja porodičnu priču započetu pre više od pola veka.

Bricko je tako postao spoj prošlosti i sadašnjosti - berbernica u kojoj se šiša savremeni Beograd, ali po pravilima starog zanata. A iako je zanat učio od svog dede, Vladimir nam napominje da su njegov stil i osećaj za estetiku i uređenje enterijera zapravo došli od bake.

"Ja sam dosta povukao na baku", kaže. Ona je bila žena sa autoritetom - u muškom svetu berbernice morala je da bude žustra, da drži gard, da je niko ne potceni. Taj spoj snage i ukusa ostao je kao nasleđe.

Deka ga je još kao malog učio zanatu

Baka i deka su izrodili dve ćerke. Vladimirova majka je u jednom trenutku pokušala da uči zanat, ali je zbog trudnoće i porodičnih obaveza odustala. Dobila je četvoro dece, ali je samo Vladimira deka od malih nogu "uzeo pod svoje".

- Deka je počeo baš od mojih malih nogu da me vodi sa sobom, da mi usađuje radne navike, disciplinu, rano ustajanje, kontakt s ljudima. Nas ima četvoro, alu sam ja definitivno bio taj koji je najviše provodio vremena u berbernici. Rano se ustajalo, odlazili smo na na pijac, pa smo to kasnije nosili kući da se spremi ručak, a potom smo se vraćali smo odmah u berbernicu. Moja zaduženja su bila da odem da kod komšije da kupim novine, da kupim burek, da očistim ispred radnje, da obrišem izlog, da čistim nakon mušterija.

Kako je Vladimir stasavao, deka mu je prepuštao sve veću odgovornost.

- Deka je sve slabije video, pa sam onda ja počeo da radim te neke precizne stvari - malo oko ušiju, oko vrata, skraćivanje obrva. Postepeno me je uvodio u posao, kako sam stasavao, vežbao sam samo tu mehaniku češlja i makaza. Sa nekih 12 godina sam počeo samostalno da šišam u berbernici. Zbog toga je bilo dosta komičnih scena. Meni se jednom desilo da sam primio mušteriju i rekao mu da sedene i kada sam se okrenuo da uzmem bošču sa zida - on nije bio više na stolici, već je bio na vratima. Nije verovao u moje sposobnosti, to se dešavalo - prepričava nam Vladimir.

Iako je od malih nogu bio u berbernici i praktično odrastao uz makaze i češalj, ni njegov put nije bio pravolinijski. Kao i većina mladih ljudi, i on je u jednom trenutku poželeo da se oproba van porodičnog zanata - da vidi šta još postoji, da stekne formalno obrazovanje i da oseti "normalan" život koji ne počinje u zoru i ne završava kad poslednja mušterija izađe.

U želji da proba nešto drugačije, imao je i jedan izlet u ugostiteljstvo, radio je u kafe-poslastičarnici, u prostoru gde je bilo više mladih ljudi, više simpatija, više privatnog života. Taj period pamti kao važan - prvi put je imao osećaj slobode i vremena za sebe.

Ali baš tu je došao i prelom. Shvatio je da "život sa tacnom" nije put na duge staze i da energiju mora da uloži u nešto što će trajati - u nešto što ima tradiciju, identitet i budućnost.

Nasleđe između dve vizije

Po povratku u porodičnu berbernicu, situacija je bila drugačija: deda se u međuvremenu povukao, tetka je vodila biznis, pokušavala da bude inovativna i da ide u korak s vremenom. U tom procesu, berbernica se delom pomerila ka širem konceptu frizerskog salona, čak i sa ženskim frizerajem, koristeći prostor koji je postojao.

Za njega, međutim, berbernica je imala jasnu definiciju: tradicionalno mesto, pre svega za muškarce, sa jasnom estetikom i identitetom. Ta razlika u viziji ga je odvela do odluke da otvori svoju berbernicu - prostor u kojem će moći da svoju i dedinu viziju spoji u jednu celinu.

- Ja sam shvatio da definitivno treba da investiram svoju energiju i vreme u nešto što će ipak biti dugoročnije i gde ću moći da se razvijam. Rešio sam da se ipak vratim onome što je porodično i gde imamo tradiciju i nešto što će imati mnogo veću vrednost. Tetka je preuzela biznis i ona je malo zapostavila taj tradicionalni pristup poslu i više se okrenula onom što se dešavalo oko nje, pokušavala je i sa ženskim frizerajem. Definitivno da nikada to nije bilo za vreme mog dede, dok je on vodio posao uvek je to bila berbernica isključivo mesto za muškarce. Ona je pratila tokove vremena i želela da napravi najbolje što je moguće da joj donese zaradu - ispričao nam je Vladimir kako je došlo do toga da se tradicija prelije na dve adrese.

Sve se radi samo makazama i češljem

Berbernica "Bricko" danas nije samo mesto gde se skraćuju zulufi, stilizuje brada i popravlja frizura. Ona je zamišljena kao prostor u kojem muškarac na sat vremena izlazi iz današnjeg ritma i ulazi u jednu drugačiju atmosferu.

Unutrašnjost je sastavljena od pažljivo prikupljenih komada: antikvarnog nameštaja, masivnih materijala, detalja koji imaju težinu i priču. Vladimir kaže da je želeo da sve bude autentično, da ništa ne deluje kao kopija ili trend, već kao nešto što traje.

U takvom ambijentu, i usluga se doživljava kao ritual.

Dok stoji iza stare berberske stolice, Vladimir i danas najradije radi češljem i makazama. Bez prečica. Pokret je miran, precizan, kontrolisan, baš onako kako se nekada učilo. Mašinice i moderni alati su tu kada zatrebaju, ali osnova je ista kao pre pedeset ili sto godina - ruka, oko i osećaj za formu.

A oko njega i mušterije - prostor koji više liči na atelje nego na salon. Masivne stolice, komode od punog drveta, gramofon koji tiho svira, police sa starim britvama i atomizerima koji i dalje rade. U Bricku se šiša savremeni Beograd, ali na način koji podseća kako je to nekada rađeno - temeljno, strpljivo i sa merom, pa i uz koju čašu pića. Iza svega stoji čovek koji zna zanat, zna istoriju svoje porodice i zna tačno kakav prostor želi da napravi i kome da ga nameni.