(VIDEO) Posle očeve smrti preselile se iz grada na selo i nastavile porodični biznis: "Ovo je rudarski posao, niko ne zna koliko rada stoji iza jednog cveta"

Sa nekoliko hiljada lukovica kala, jednim plastenikom i idejom koja je u početku više ličila na vikend-hobi nego na ozbiljan posao, porodica iz Sefkerina pre petnaestak godina započela je proizvodnju cveća, ne sluteći da će dve ćerke naslednice jednog dana taj mali porodični posao pretvoriti u prepoznatljiv brend. Danas Jelena Milovanović Šorgić i Jovana Milovanović vode proizvodnju koja snabdeva cvećare i dekoratere širom Srbije, a iza njihovog "Mum’s Magic Garden-a" stoje godine rada, životna prekretnica i odluka da iz potpuno drugačijih karijera uđu u svet agropreduzetništva.

Kada danas govori o tom periodu, Jelena za "Blic Biznis" bez mnogo dramatizacije kaže da je njihov život praktično presečen na dva dela - na onaj pre 2019. godine i onaj posle nje.

- Tada je nastupila tatina smrt i to je odredilo da se prvobitno ja iz grada preselim na selo i da odlučimo da li nastavljamo time da se bavimo - počinje Jelena.

Cela priča počela je iz razonode, još 2009. godine, kada su njihovi roditelji u Sefkerinu, podigli prvi plastenik sa svega 2.000 lukovica kala. U tom trenutku niko nije razmišljao o velikom biznisu, ozbiljnoj proizvodnji niti o tome da će cveće jednog dana postati glavni posao cele porodice.

- Majka je došla na ideju da pokušaju da se bave proizvodnjom kala, iako su tada oboje imali dobre poslove. Mama je radila u opštini, tata je bio bankar i sigurno mu nije padalo na pamet da se bavi kalama, ali su krenuli sa jednim plastenikom i nekih 2.000 lukovica - priča Jelena.

Prvi plastenik i sadni materijal tada su koštali oko 5.000 evra, ali su kale vrlo brzo počele same da finansiraju dalji razvoj proizvodnje.

- Prodaja cveća je podizala nove plastenike. Kale se vade na svake tri godine i dalje se rasađuju, tako da je to prvo ulaganje bilo najveće, a sve ostalo su kale davale same - objašnjava nam.

"Mi smo imale potpuno druge živote"

U to vreme Jelena i Jovana nisu imale gotovo nikakve veze sa proizvodnjom. Jedna je studirala Primenjene umetnosti, druga završavala Poljoprivredni fakultet, a selo je za njih bilo mesto vikenda, raspusta i porodičnih okupljanja.

- Mi smo tada imale totalno drugačije živote. Znale smo samo da su mama i tata posadili neke kale i da će se time baviti - priseća se Jelena kroz smeh.

Ipak, godine provedene uz roditelje među plastenicima ostavile su nešto mnogo važnije od iskustva - osećaj za posao koji će im kasnije potpuno promeniti život.

- Polako sam naučila da vezujem bukete, da ne oštetim cvet kale, pa sam malo po malo učila uz mamu i tatu. Tada nisam znala da će mi to jednog dana trebati.

Iako su detinjstvo provele dolazeći u Sefkerin svakog vikenda i raspusta, pravi život na selu, priznaje Jelena, potpuno je drugačiji kada na kraju dana vi postajete osoba odgovorna za kuću, okućnicu, plastenike i ceo posao. Bilo je mnogo izazova i situacija u kojima su morale brzo da se snađu, ali su vrlo rano odlučile da neće stati samo na onome što su nasledile, već da će posao širiti dalje.

Naziv "Mum’s Magic Garden" nastao je u trenutku kada su poželele da porodičnom poslu daju identitet koji će trajati nezavisno od njih samih, jer, kako kažu - nije poenta da kupci znaju ko tačno stoji iza proizvodnje, već da prepoznaju kvalitet i priču koju taj brend nosi. Logo predstavlja tri žene - Jelenu, Jovanu i njihova majku - dok naziv simbolično upućuje upravo na Sefkerin, selo iz kog je njihova majka i odakle je cela priča zapravo krenula.

Upravo iz tog razmišljanja desila se i prekretnica - odluka da prošire proizvodnju i ponude tržištu više od jedne vrste cveća. Jelena kaže da su vrlo brzo shvatile da sa samo jednom biljkom ne mogu održati kontinuitet tokom cele godine, niti biti dovoljno zanimljive tržištu. Kale su imale najjače cvetanje u proleće, nešto slabije u jesen, ali između toga proizvodnja nije mogla da obezbedi kontinuitet koji su želele. Zato su počele ozbiljno da razmišljaju o tome šta bi još moglo da uspeva u njihovim plastenicima, koje biljke odgovaraju podneblju i šta tržištu nedostaje, pa je prvi ozbiljan korak van kala bio upravo lizijantus.

Već narednih godina, uz kale i lizijantus stigli su i alstromerija, hiperikum, hrizanteme, božuri, matiola i zevalice, dok se planovi za nove vrste cveća i dalje prave pažljivo, u skladu sa tržištem i mogućnostima proizvodnje.

"Ovo je rudarski posao"

Iako njihov posao danas mnogima izgleda idilično, Jelena bez zadrške govori koliko je proizvodnja cveća fizički težak i iscrpljujući posao.

- Ovo je rudarski posao. Ljudi vide lepo cveće i kažu: "Jao, kako vam je lepo", a nama i jeste cilj upravo da oni vide samo to. Ali niko ne zna koliko rada, muke i organizacije stoji iza toga.

Kod njih se cveće ne bere unapred niti danima stoji u hladnjačama, jer upravo u tome, kažu, leži najveća razlika u kvalitetu koji danas prepoznaju i cvećare i kupci. Sve funkcioniše po unapred precizno organizovanom planu isporuke - cvećare sa kojima sarađuju godinama nekoliko dana ranije javljaju koje količine i koje vrste cveća su im potrebne, a tek nakon toga u plastenicima počinje berba. Cilj je da cvet, praktično nekoliko sati nakon što je odsečen, već bude u cvećari.

- Nama je jako bitno da u momentu kada se cveće bere, za dva do tri sata ono stigne do cvećare. Cveće se ne bere pet dana unapred, niti stoji negde u hladnjači, nego najsvežiji cvet dolazi direktno do kupca i upravo to kasnije pokazuje koliko dugo može da traje i u cvećari i kod nekoga u kući - objašnjava Jelena.

Danas njihovo cveće poručuju cvećare, dekorateri i firme koje rade dekoracije za proslave i venčanja, ali vrata njihovog rasadnika otvorena su i za privatne kupce koji žele cveće za svoj dom ili posebne prilike. Ukoliko ne mogu same da organizuju dostavu, posebno van Beograda i Pančeva, trude se da kupce povežu sa nekim od proizvođača ili saradnika koji su bliži mestu porudžbine.

Posao je u međuvremenu postao toliko razgranat da su se sestrе spontano podelile prema onome što kojoj bolje ide. Jelena danas uglavnom vodi organizaciju porudžbina i logistiku, dok za Jovanu kroz smeh kaže da je "pravi hemičar", jer najviše voli deo posla koji se odnosi na zaštitu i održavanje biljaka. Ipak, kada krene sezona, granice između poslova praktično ne postoje - jedna bere cveće, druga pakuje, pa se zamene, a oko plastenika učestvuje cela porodica, od majke do rodbine koja uskače kada je najpotrebnije.

Korona im je promenila posao

Njihov razvoj dodatno je ubrzala pandemija, kada su preko Instagrama počele direktno da prodaju i razvoze cveće ljudima po kućama.

- Kako je svima nama bio period težak, mi smo onda gledali da tim cvećem drugim ljudima napravimo lepo. I pošto nam je tržište bilo zatvoreno, cvećare nisu radile, odnosno radile su, ali nije bilo proslava i svega toga - mi smo gledali da cveće ne uništimo, već da ga ili poklonimo da ga direktno prodajemo krajnjem kupcu, i onda smo tako krenuli distribuciju cveća po kućama.

- Ljudi su tada stidljivo pitali da li mogu da poruče tri ili pet kala. Nama tada nije bilo važno da li ćemo zaraditi, nego da nekome učinimo lepo. Bilo je ljudi iz inostranstva koji su govorili: "Odnesite mojoj mami", "Odnesite baki". Cveće je tada dobilo potpuno drugo značenje.

Kaže da je upravo tada primetila koliko se odnos ljudi prema cveću promenio.

- Ranije su mnogi gledali na cveće kao na bacanje para, a tada su počeli drugačije da razmišljaju. Ljudi su želeli nešto lepo u kući, makar kratkotrajno.

"Nije ograničenje selo, nego ljudska glava"

Danas su deo Asocijacije Agropreduzetnica Srbije i kažu da ih posebno raduje što upoznaju sve više obrazovanih žena koje se vraćaju porodičnim imanjima i pokreću ozbiljne poslove van grada.

- Neverovatno je koliko ima žena koje su visoko obrazovane, a odlučile su da se vrate na svoja sela i nastave porodičnu priču. Očekuje se da ljudi odu u grad i tamo ostanu, a one su se vratile i donele nešto novo svojim porodicama i selima - zaključuje Jelena.

Na pitanje šta bi poručila ljudima koji razmišljaju o povratku na selo, odgovara bez idealizovanja: "Ako nemate jasnu viziju čime želite da se bavite, ostanite u gradu. Ali ako želite svoj mir, svoju okućnicu, nešto svoje i da znate šta jedete - vratite se na selo. Nije ograničenje prostor gde si, nego ljudska glava".