Aleksandra Cvetković je godinama putovala po Americi, Evropi i Latinskoj Americi, a potom se vratila u Srbiju gde je pokrenula posao u Starom Slankamenu
Na imanju je razvila ciklo kamp za putnike, vinograd, domaću proizvodnju hrane i pića, izradu prirodne kozmetike i organizaciju turističkih tura
Hiljade kilometara, desetine država i godine provedene na putu mnogima ostanu samo uspomena. Aleksandra je od njih napravila profesiju, a kasnije i biznis. Posle šest godina provedenih između Amerike, Evrope i Latinske Amerike vratila se u Srbiju i na malom imanju u Starom Slankamenu razvila posao koji objedinjuje kamp za putnike, vinograd, domaću proizvodnju hrane i pića, prirodnu kozmetiku i organizaciju turističkih tura. Ova životna i poslovna odluka potvrđuje da najvredniji kapital često nisu novac ni velika ulaganja, već znanje, iskustvo i umeće da se iz njih stvori proizvod koji će pronaći put do ljudi.
Od studentskih putovanja do ideje koja je godinama sazrevala
Još kao studentkinja turizma na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Vranjanka Aleksandra Cvetković uključila se u rad organizacija koje su obilazile Srbiju, promovisale seoski turizam i organizovale edukacije u lokalnim zajednicama. Tada je prvi put videla koliko jedno malo mesto može da ponudi kada ljudi znaju da ispričaju svoju priču.
Kasnije su usledili Evropa, program "Work and Travel" u Sjedinjenim Američkim Državama i putovanja kroz Latinsku Ameriku. Ono što je u početku predstavljalo želju da upozna svet vremenom je postalo način života.
- Zaista sam dugo bila na putu, šest godina. Nekako sam zaista osetila da mi je potrebno da nađem svoje mesto. Gvatemala i Sjedinjene Američke Države su mi zaista bliske i lepo sam se tamo osećala, pogotovo u Latinskoj Americi. Ali opet, nekako Srbija je moja zemlja i ovde imam veću podršku. Istražila sam dosta i Srbiju, prešla mnogo kilometara uzduž i popreko, a imala sam tu ideju da pokrenem nešto svoje. To je postojalo još za vreme studija. Kada su se te kockice poklopile 2021. godine, vratila sam se - počinje Aleksandra za "Blic Biznis".
Putovanja su joj donela iskustvo, kontakte i drugačiji pogled na turizam, ali i pokazala da najveću priliku vidi u mestu iz kog je krenula. Umesto da traži novu adresu, na možda nekom četvrtom kontitentu, odlučila je da znanje stečeno na putu pretvori u posao u Srbiji.
Gvatemala joj je promenila način na koji razume turizam
Posle toliko zemalja i hiljada pređenih kilometara, nije joj teško da izdvoji iskustvo koje je na nju ostavilo najjači utisak. Ne vezuje ga za najlepše pejzaže niti za najpoznatije turističke atrakcije, već za jednu sasvim drugačiju lekciju koju je ponela iz Gvatemale - zemlje u koju se godinama vraćala i u kojoj je, osim što je vodila turističke grupe, živela sa lokalnim porodicama, učila španski jezik i upoznavala svakodnevni život zajednica koje i danas neguju tradiciju naroda Maja.
Kaže da ju je upravo tamo osvojilo nešto što turističke brošure gotovo nikada ne mogu da prenesu.
- Mene je osvojila njihova kultura. Pedeset odsto stanovništva čine ljudi majanskog porekla i njihova tradicija je i dalje veoma živa. Oni neguju svoju kulturu i veoma su povezani sa prirodom. Katolici su, ali i dalje imaju svoje rituale i svoju tradiciju. Prisustvovala sam proslavi njihove Nove godine. Pravi se veliki oltar za svetu vatru, ukrašava se cvećem i prirodnim elementima, koriste se molitve na majanskim dijalektima, zahvaljuju prethodnoj godini i govore šta žele da otpuste, a šta da im dođe u novoj godini. Traje dva ili tri sata i to je iskustvo koje bih uvek izdvojila.
Tek kada je počela da razmišlja o sopstvenom poslu, povezala je sva iskustva koja je godinama skupljala putujući. Shvatila je da ljudi retko pamte neku destinaciju samo po znamenitostima ili broju atrakcija. Mnogo češće se sećaju razgovora za kuhinjskim stolom, zajedničkog obroka, domaćina koji ih je poveo kroz svoje selo ili običaja koji im je pokazao. Tada je postalo jasno da upravo ono što je sama tražila kao putnik želi da ponudi i kao domaćin.
Vinograd nije bio plan, ali je postao deo poslovnog modela
Kada je 2021. godine pronašla imanje u Starom Slankamenu, nije tragala za vinogradom niti je razmišljala o proizvodnji vina. Tražila je mesto na kojem će moći da razvije kamp za bicikliste i ostane povezana sa turizmom.
Ali, vinograd je već bio deo imanja koje joj se najviše svidelo, što je značilo da je faktički bila primora da nauči nešto sa čime se do tada nije susretala. Prve savete dobila je od komšija, a oko pravljenja vina konkretno joj je pomogao otac, koji je godinama proizvodio vino za svoje potrebe.
- Ja zaista nisam tražila imanje zato što sam želela vinograd ili zato što sam planirala da pravim vino. To je jednostavno došlo zajedno sa imanjem. Uhvatila sam se u koštac sa tim i krenula da učim. Komšije su mi mnogo pomogle, davale mi informacije kako se vinograd održava. Moj otac je već deset godina pravio domaće vino pa mi je pomogao oko prvih koraka. Vremenom sam od svih ponešto naučila i sada imam neki svoj način kako ga pravim - priča nam Aleksandra priču o nastanku rozea.
Pronašla je nišu koju je najbolje poznavala
Gosti do kampa "Vinograd" stižu bez poziva, rezervacije ili preporuke prijatelja. Kamp, koji je otvoren 2022. godine, pronalaze na digitalnim mapama dok voze EuroVelo 6, jednu od najpoznatijih evropskih biciklističkih ruta koja prolazi kroz Srbiju. Nekada stigne jedan biciklista, nekada njih pet ili šest, a nekada se za isto veče popune gotovo svi kapaciteti.
Upravo je to bila niša koju je najbolje poznavala.
Godinama je i sama putovala biciklom, koristila platforme poput WarmShowersa i CouchSurfinga, spavala kod lokalnog stanovništva i tačno znala šta jednom putniku posle celodnevne vožnje znači topao obrok, sigurno mesto za odmor ili razgovor sa nekim ko razume put kojim je krenuo.
- Kada sam putovala, koristila sam CouchSurfing i WarmShowers koji je namenjen baš biciklistima. Htela sam da vratim ono gostoprimstvo koje sam ja dobijala na svojim putovanjima. Kada sam našla ovo imanje i shvatila da se nalazi na samoj ruti, znala sam da je to to. Ja sam i sama biciklista i tačno znam šta njima treba. Zato je Ciklo kamp nastao baš ovde. Iako se tako zove, nije namenjen samo biciklistima. Dolaze i motociklisti, ljudi automobilima, kamperima, pešaci, ali biciklisti i dalje čine najveći broj gostiju.
Njena prednost nije samo lokacija. Ona razume način na koji ti ljudi putuju - zna da mnogi mesecima jedu testeninu, pirinač ili gotovu hranu koju nose u bisagama. Zato je jelovnik prilagodila upravo njima. Doručak sa jajima, obroci od sočiva, domaća proja, zdrave palačinke sa ovsenim pahuljicama i bananom, domaće vino i rakija postali su deo iskustva zbog kojeg se mnogi zadržavaju duže nego što su planirali.
Posao ne počiva na jednoj usluzi
Aleksandrin posao sastoji se iz više segmenata - ona izdaje mesta za šatore i opremljene glamping šatore, priprema obroke, prodaje domaće vino, rakiju i džin, izrađuje prirodne sapune i meleme, pravi ručne radove, a tokom zime, kada kamp staje sa radom zbog kraja sezone, organizuje turističke ture u Gvatemali.
Svaka od tih aktivnosti sama za sebe ne bi bila dovoljna da nosi čitav posao. Zajedno čine model koji joj omogućava da posao traje tokom cele godine i da ne zavisi isključivo od jedne turističke sezone.
- Imam svoje šatore koje izdajem, ali ljudi mogu da postave i svoje. Nudim i mali meni koji je prilagođen baš biciklistima, dosta proteina i zdravije obroke. Pravim svoje roze vino, to je naše kućno vino. Nisam vinarija, to je domaće vino koje pravimo ovde. Sa komšijom pravim džin, imamo i rakiju. Kada stignem, heklam i nudim te proizvode, pravim i prirodnu kozmetiku. To mi nije glavni posao, ali sve to zajedno čini jednu priču.
Najvrednije što nudi ne može da se kupi
Aleksandra kaže da nikada nije želela da njen kamp bude mesto na kojem će ljudi samo prespavati i nastaviti put. Zato joj nije neobično kada se gosti zadrže satima u razgovoru. Nekad pričaju o rutama kojima su došli, nekad o planovima za nastavak puta, a često razgovor ode u sasvim drugom pravcu - do pitanja kako je njen životni put odveo od Srbije do Gvatemale i nazad. Upravo zbog takvih trenutaka, kaže, zna da je napravila ono što je želela.
- Zaista se trudim da svakom gostu posvetim vreme. Zanima me odakle ko dolazi, kuda putuje, preporučim mu druge kampove i pomognem da osmisli rutu. Kada neko ima više vremena, preporučim mu i mesta koja nisu toliko poznata. Posle mi se često jave kada stignu u Istanbul ili na neku drugu destinaciju da mi kažu da su stigli i da mi se zahvale. To mi je možda i najlepši deo svega. Sa mnogima ostanem u kontaktu i posle njihovog putovanja - zaključuje Aleksandra, kojoj razgovori sa ljudima nisu ostali samo deo svakodnevice u kampu. Pretvorila ih je i u podkast u kojem otvara prostor za priče ljudi čiji su životni putevi jednako nesvakidašnji kao i njen.
Neka putovanja završe se onog dana kada se čovek vrati kući. Druga svoje pravo značenje dobiju tek mnogo kasnije. Tek kada je počela da gradi sopstveni posao, Aleksandra je shvatila da sa svih tih kilometara nije donela samo uspomene. Donela je predstavu o tome kako izgleda dobrodošlica, šta čovek pamti kada ode i zbog čega na neka mesta poželi da se vrati. Sve ono što je godinama dobijala kao gost, danas pokušava da pruži ljudima koji dolaze kod nje.
