Potrošnja je važna za ekonomiju, ali problem nastaje kad pređe mogućnosti ličnog budžeta i finansira se zaduživanjem
Kredit ima smisla samo za obrazovanje, stambeno pitanje ili ulaganje u posao gde zarada prelazi kamatu
Od letovanja koje otplaćujemo mesecima, preko pretplata od nekoliko evra koje na kraju godine postanu ozbiljan trošak, do kupovine stvari koje koristimo nekoliko puta - granica između potrošnje koja nam poboljšava život i one koja nas finansijski opterećuje često se vidi tek kada saberemo račune. Finansijski savetnik Vladimir Vasić i ekonomista i preduzetnik Nemanja Antić govorili su za Blic TV o tome kada je trošenje opravdano, za šta ima smisla zadužiti se i zašto građani moraju mnogo pažljivije da planiraju sopstveni budžet.
Suština razgovora nije da građani treba da prestanu da troše. Naprotiv, potrošnja pokreće ekonomiju: novac koji jedan čovek potroši postaje prihod nekog drugog, od trgovca i ugostitelja do prevoznika i države kroz poreze. Problem nastaje kada lična potrošnja prevaziđe mogućnosti kućnog budžeta i počne da se finansira dugom.
Antić zato pravi važnu razliku između štednje i ulaganja, ali i između potrošnje koja stvara vrednost za pojedinca i one koja je finansijski neracionalna.
Letovanje od deset dana ne bi trebalo otplaćivati narednih 12 meseci
Jedna od najkonkretnijih situacija o kojoj su sagovornici govorili jeste godišnji odmor. Želja da se tokom nekoliko dana na moru čovek ne ograničava lako može da dovede do potrošnje koja je znatno veća od prvobitno planirane.
Vasić smatra da odmor jeste potreban, ali da problem nastaje kada se nekoliko dana opuštanja pretvori u višemesečnu finansijsku obavezu.
Njegov savet je: pre putovanja treba napraviti realan budžet koji ne obuhvata samo cenu aranžmana. Ako četvoročlana porodica unapred odredi koliko može da potroši, u računicu treba uključiti hranu van smeštaja, izlete i druge troškove koji se gotovo neizbežno pojavljuju na odmoru.
Upravo niz odluka tipa "kad smo već ovde" može planiranih 2.000 evra da pretvori u 2.500 ili više, a razlika se često pokriva kreditnom karticom ili drugim oblikom zaduživanja.
- Vi se vratite i kažete: ‘Šta sad? Sad moram da štedim, zato što moram da plaćam mesečnu ratu od 50.000 dinara za keš kredit koji sam uzeo da bih otišao na more’.
Antić: Ljudi treba da troše onoliko koliko mogu da zarade
Antić problem zaduživanja posmatra još strože. Prema njegovom stavu, kada potrošnja pređe nivo prihoda, građanin ne dobija samo finansijski problem. Dug koji opterećuje mesečnu zaradu može da postane i ozbiljan psihološki teret.
- Mislim da ljudi treba da troše onoliko koliko mogu da zarade. I ako preskoče sada svoju potrošnju preko zarade, oni otvaraju dva problema. Jedan problem je finansijsko nemanje tih para, koje se najčešće završava privatnim pozajmicama, koje su još gore od bankarskih, generalno. Ako trošiš više nego što imaš - to je prvi problem. A drugi problem bi mogao da bude - ako ti čak banka i da kredit, pa ono moje čuveno "uzmeš 2, vratiš 4", finansijski si glup, ali psihološki si razoren.
Prema njegovom objašnjenju, problem nije samo pitanje koliko novca na kraju vratimo banci. Kada značajan deo plate svakog meseca već ima unapred određenu namenu za otplatu kredita i dugova, smanjuje se prostor za nove odluke i nepredviđene troškove.
Za šta onda ima smisla uzeti kredit?
Jedno od najvažnijih pitanja za građane jeste kada zaduživanje može da ima ekonomsku logiku.
Antić je izdvojio tri kategorije: obrazovanje, rešavanje stambenog pitanja i ulaganje u posao, odnosno investiciju kod koje očekivana zarada opravdava cenu pozajmljenog novca.
- U mom svetu, i prosečan i nadprosečan treba da diže samo u tri slučaja. Prva stvar je obrazovanje. Edukacija, doktorske studije, srednja škola, strani jezici, kursevi. Druga stvar je da obezbediš sebi stambeno pitanje. I treća stvar, ulaganje u biznis. Na primer, uzimaš kredit po 10%, kupuješ rančeve, jakne, čizme koje prodaješ, gde ti je marža veća od kamate, a u okviru tog trećeg, kad treba, i za investicije. To su ti slučajevi. Kad je kamata manja od zarade, kad se skućavaš, zbrinjavaš, i kad se obrazuješ. Sve van toga, finansijski nije inteligentno. Ne može da bude finansijski savet - jasan je Antić.
On pritom pravi jasnu ogradu: činjenica da nešto nije finansijski racionalno ne znači da ljudi to ne treba da rade. Znači samo da takvu odluku ne treba predstavljati kao dobru finansijsku investiciju.
Pravilo za kućni budžet - nije problem potrošiti, problem je ne znati koliko
Iz razgovora Vasića i Antića proizlazi jednostavan princip: građani ne moraju da se odreknu odmora, restorana, automobila, pretplata ili drugih stvari koje im pričinjavaju zadovoljstvo. Ali treba da znaju koliko ih te odluke stvarno koštaju i da li ih plaćaju novcem koji imaju ili budućim prihodima koje su već unapred potrošili.
Planiranje zato nije isto što i odricanje. Kod odmora znači unapred odrediti ukupni budžet. Kod pretplata znači makar jednom godišnje sabrati sve mesečne naknade i proveriti šta se zaista koristi. Kod velikih kupovina znači uporediti vlasništvo sa iznajmljivanjem, a kod kredita izračunati ne samo mesečnu ratu već i ukupan trošak zaduživanja.
Drugim rečima, pitanje nije samo "mogu li ovo danas da kupim?", već i "šta će ova odluka značiti za moj budžet sutra?".
