Bazel je grad koji je mnogo pre nego što je odlazak u muzej postao deo kulturnog vikenda, uradio nešto neobično moderno: odlučio je da umetnost ne treba da bude zaključana u privatnim salonima velikaša, već dostupna svim ljudima, bez razlike.
Zvuči kao ideja iz 21. veka, ali ovo se dogodilo još davne 1661. godine. Tada je Bazel otkupio čuveni Amerbach kabinet, privatnu zbirku jedne ugledne porodice, punu slika, crteža, knjiga, rukopisa, medalja i predmeta koji su govorili o znanju, radoznalosti i duhu humanizma.
U toj kolekciji nalazila su se i dela Hansa Holbajna Mlađeg, umetnika čije ime i danas ima posebnu težinu u evropskoj istoriji umetnosti. Ali najlepši deo ove priče nije samo u tome šta je zbirka sadržala. Najlepši deo je odluka da se ona sačuva za grad.
U vreme kada su velike kolekcije često pripadale vladarima, dvorovima, crkvi ili bogatim porodicama, Bazel je napravio drugačiji potez. Umesto da dozvoli da zbirka ode iz grada, zajednica ju je prepoznala kao nešto što vredi čuvati. Ne samo zbog prestiža, već zbog budućnosti. Kao da su ljudi tog vremena već tad razumeli da umetnost ne sme biti samo ukras na zidu pojedinca, nego pamćenje jednog društva.
Iz tog trenutka nastala je priča koja danas živi u Kunstmuseumu Basel, muzeju koji čuva najstariju javnu umetničku zbirku na svetu. Danas ona broji više od 300.000 dela i pokriva osam vekova stvaralaštva, od poznog srednjeg veka do savremene umetnosti.
To znači da se u jednom gradu može proći kroz čitavu malu istoriju evropskog pogleda na svet: od religioznih scena i renesansnih portreta, preko modernizma, do radova koji postavljaju pitanja o tome ko smo danas.
Ipak, ono što ovu priču čini posebnom nije samo broj dela. Ima većih muzeja, glamuroznijih zgrada i kolekcija koje se više fotografišu. Ali Bazel ima nešto ređe: početak jedne važne ideje. Ideje da umetnost pripada javnosti. Da slika nije živa samo dok je gleda kolekcionar, već i kada pred njom zastane student, putnik, dete, penzioner, neko ko je ušao iz radoznalosti i izašao barem malo promenjen.
U tome ima nečeg neverovatno švajcarskog: tiha, promišljena odluka, bez velike pompe, koja vekovima kasnije izgleda vizionarski. Bazel nije morao da viče da je kulturni grad. On je to jednostavno postao tako što je umetnost pustio među ljude.
Danas, kada uđete u Kunstmuseum Basel, ne ulazite samo u muzej. Ulazite u priču o poverenju da lepota, znanje i radoznalost imaju smisla samo ako se dele.
A možda je baš zato najstarija javna umetnička zbirka na svetu i dalje toliko sveža: jer njena najvažnija poruka nije zarobljena u prošlosti. Ona glasi isto kao i pre više od tri i po veka – umetnost je najlepša kada nije ničija posebno, nego svačija pomalo.
Švajcarska je potvrdila svoje učešće na specijalizovanoj izložbi Ekspo 2027 Beograd. Posetite njihov paviljon i otkrijte autentične priče, kulturu i inovacije koje predstavljaju svetu.
