Vlasnik restorana priznao zašto dve porcije lignji naplaćuje 20 evra! Letovanje postaje luksuz: Cene eksplodirale

Prema podacima Evrostata iz prošle godine, 38 odsto hrvatskih građana nema novca da plati sedmodnevni odmor. Ove godine, brojke bi mogle biti još gore jer je rat na Bliskom istoku izazvao vrtoglavi rast cena energije, a vidimo i povećanje cena usluga. U temi na Reditu „Odlazak na more“, građani su pisali o svojim iskustvima i koliko obično troše na odmore.

„Nekada sam mogao sebi da priuštim sedam dana na moru. Sada možda mogu da priuštim vikend van sezone. Uz važnu napomenu da mi je plata sada veća nego kada sam mogao sebi da priuštim sedam dana. Uglavnom idu ljudi sa kontinenta koji imaju svoju nekretninu ili rođake. Dvesta evra za noćenje zaista nije normalno“, bio je jedan od komentara.

„2024. godine sam odseo u Riminiju za 50 evra sa doručkom, u hotelu u centru, odmah na plaži. Grad je napravljen da vas smrzne, sve radi ceo dan, možete se kretati svuda uz pomoć engleskog, San Marino je udaljen 20 minuta vožnje, hrana i piće su jeftiniji nego bilo gde u Hrvatskoj. Pa, ne znam šta da kažem.“

550 evra za šest noćenja

„Pre nekoliko godina sam želeo da posetim prijatelje u Istri na nedelju dana. Bilo mi je neprijatno da uznemiravam ljude i spavam na kauču nedelju dana, pa sam odlučio da pronađem smeštaj. Znam da možete pronaći jeftinija mesta lično, ali sam pogledao obe opcije na internetu. Ne sećam se tačno, ali recimo da sam tražio u junu za avgust. Najjeftiniji apartman za jednu osobu bio je oko 550 evra za šest noćenja, dakle bez putovanja, bez hrane, bez poseta turističkim atrakcijama poput muzeja itd. A sam smeštaj je bio običan, kao kod kuće. Nije imao nikakvu prazničnu atmosferu ili osećaj boravka na moru.

Ne sećam se ni zašto, ali sam otišao na veb stranicu turističke agencije i video ponudu: Španija, 650–700 evra za pet dana. Ni meni nije imalo smisla. Kao Hrvat, razmišljam o nelogičnim stvarima. U redu, grupno putovanje, možda je jeftinije kada agencija sve radi. Ali ako gledate po danima, Hrvatska za mene ne dolazi u obzir 91 evra po noćenju, samo smeštaj. Španija me košta 140 evra po noćenju, ali u Španiji dobijam putovanje, hotelski smeštaj sa doručkom, avionsku kartu, autobus do tamo, turističkog vodiča, turističkog vodiča i neke osnovne mape atrakcija. Pored toga, vidim novu zemlju i nekoliko gradova.

I sada, čak ni danas još uvek ne razumem zašto mi Španija deluje jeftinije, a moram tamo da letim. Praktično mogu da vozim nekoliko sati do Istre, a preskupo mi je. Plašim se da pomislim šta bi se desilo da sam pogledala južnije. I sada, ponovo otvaram Buking za Pulu, jul, jedna nedelja, od 400 do 800 evra. Otvaram turističku agenciju, četiri dana na Azurnoj obali 290 evra. Već vidim da će sledećeg meseca cene ponovo skočiti, što znači da morate da rezervišete mnogo unapred ako ne želite da vas prevare, što mi je uvek bilo nemoguće zbog posla.

Ali nemojmo samo reći da je moja krivica. Kolega godinama ide kod istog tipa, koji mu naplaćuje istu cenu i uvek je dostupan da mu pomogne. Ali gde je problem? Tip ima stalne goste i ne prima nove. Skidam mu kapu i voleo bih da je bilo više ljudi koji ne bi vikali na meštane. Opet, razumem da je malo glupo ne pridružiti se većini, ali trebalo bi da postoji neka granica.“

Svake godine sa istom porodicom

„Idemo dva puta nedeljno, 85 evra dnevno za smeštaj, sa istom porodicom godinama. Gotovo svu hranu kupujemo kod kuće, a onda malo potrošimo tamo dole: jedan ili dva ručka kod jednog Bosanca koji vodi restoran i nekoliko evra u poslastičarnici. Jedini koji imaju koristi od mog turizma su porodica koja iznajmljuje stan, INA i autoput.“

„Kao dete, povremeno sam išao na more sa porodicom. Govorim o periodu od pre 20-30 godina. Obično bismo išli sedam dana. Ostatak godine bismo posećivali rođake koji nisu bili na moru. Uvek smo išli u apartmane i izlazili u restorane ako smo imali novca. Ako ne, moja majka bi kuvala. Kada sam odrastao, išao bih u hotel na sedam dana jer nisam imao želju da razmišljam o hrani, ali imajte na umu da su to uvek bile budžetske opcije. Smeštaj je tada koštao oko 2.000 kuna. Naravno, ako sam mogao sebi da ga priuštim.“

„Živim u Zagrebu. Kupila sam nove kupaće kostime pre oko sedam ili osam godina i još ih nisam koristila. Uopšte se ne osećam kao da živim u zemlji koja ima more. Zaboravila sam miris mora i osećaj kako te more ljulja dok plutaš. Poslednji put kada sam bila tamo, spavala sam u šatoru u kampu i platila sam mesto kao apartman pet godina ranije. To više nema smisla.“

Ubitne cene

„Nisam bila na moru ovde oko petnaest godina jer mi je jeftinije da odem u London na nedelju dana i zaista se dobro provedem nego da odem u Sukošan na tri dana bukvalno za ništa. Nemamo nikakve ponude, a cene su ubitačne. Samo stranci mogu doći na more ovde, a već su počeli da se žale na cene. Pre neki dan sam pročitala kako su Norvežani ogorčeni koliko su naši ljudi podigli cene za turizam. Iskreno, potpuno ste mi se zgrozili mora. Radije bih bukvalno otišla bilo gde drugde.“

„Trošim manje nego kada smo kod kuće. Imamo kuću na ostrvu u Dalmaciji. Idemo dva ili tri puta godišnje po četiri do pet dana kada uspemo da spojimo neradne dane i dve nedelje krajem jula i početkom avgusta. Sve osim ribe i mesa donosimo od kuće. Nemamo problem sa novcem, ali nisam lud za kupovinom Korone u Studencu za 3,50 evra.

Sada kada smo stariji, zanimljivije nam je da svako veče sedimo na terasi, popijemo piće i igramo karte nego da šetamo po kafićima. Svaki dan ložimo vatru i pripremamo ribu, hobotnicu, lignje ili meso. Imamo nekoliko koraka do mora, a u našem gradu nema kafića za piće kafe. Takođe, prodavnica nije blizu, tako da zaista ne trošimo skoro ništa. S druge strane, volimo da putujemo i svake godine trošimo mnogo novca na putovanja. Svako putovanje je prilično aktivno i naporno za nas, a odlazak na more ovde je za mene pravi odmor.“

Rezervišem godinu unapred

„Živim za more, imam samo 28 dana odmora godišnje i to koristim za more. Teško je pronaći privatni smeštaj pored mora koji je miran. Rezerviše se godinu unapred i skup je kao hotel. Ranije smo kampovali, ali je postalo zamorno sa svom tom opremom. Tražite mesto, postavite kamp na pola dana, okruženi ste kamperima i, što je najgore od svega, montažnim kućama.

Prodali smo sve i išli u hotele, uglavnom Valamar, uvek pored mora. Odlična hrana, nema gužve jer je skupo, pa smo nekoliko godina radije išli u hotel na deset dana, kao ljudi. Veoma skupo za naš standard. Sada gledam taj hotel na Rabu: deset dana za dvoje, polupansion, 3.700 evra. Uglavnom stranci.

Sada imamo kamper. Morate rezervisati mesto godinu unapred. Ima sve što nam se sviđa: pored mora je, ima klima uređaj, u hladu ste, nije previše skupo. Sami kuvamo, tako da ne jedemo prženu i pohanu lošu hranu, picu i slično. Tu i tamo se počastimo dobrim ribljim restoranom. Vrhunski smeštaj, voda i struja, za 15 dana košta oko 1.100 evra. Potrošili smo 1.300 evra za 12 dana

„Moj muž i ja idemo na 10 do 12 dana. Apartman je 60 evra po noćenju. Obroci su u apartmanu. U proseku svaka tri dana izlazimo na ručak ili večeru. Volimo da kuvamo, tako da to nije problem, a kada smo na moru, volimo da odemo na riblju pijacu, kupimo morske plodove i ispečemo ih sa prilogom i salatom.

Svaki dan jedemo sladoled u šetnji. Nismo ljubitelji koktela i sedenja u kafićima, više volimo da kupimo piće i sedimo na plaži uveče. Pijemo kafu u apartmanu za doručak, a kasnije posle ručka. Ponekad ponesemo kafu za poneti. Ponekad nešto iz pekare. Uglavnom nosimo voće, orašaste plodove i lisnato testo na plažu. Nešto donosimo od kuće.

Prošle godine smo potrošili oko 1.300 evra za 12 dana, uključujući prevoz, hranu i smeštaj. Svakog meseca odvajamo 100 evra za more, od septembra do polaska na more, tako da na početku imamo 1000 evra ušteđeno pre mora, a mi ne osećamo tih 100 evra mesečno. Do 1.500 evra nam je u redu jer je to više od deset dana, i zaista se odmaramo i uživamo, naš mozak se odmara. I tako nekako uspevamo da izbegnemo šestodnevna evropska putovanja.“

Jedan vlasnik restorana se takođe uključio i pokušao da objasni zašto su nam cene tako visoke. „Kod mene, dve porcije lignji koštaju oko 30 evra. Ono što neki ljudi ne razumeju, ili bolje rečeno oni koji nisu u turističkoj oblasti, jeste da ako nam cena kupovine poraste, a zaista poraste nenormalno, kao i cena koncesije itd., onda i mi moramo da podignemo cene jer nam ne preostaje novca, ni za nas kao vlasnike, niti za plaćanje radnika. Tako je. Samo neki zaista podižu te cene do neba zbog premalo hrane na tanjiru, i ja se zaista slažem sa vama oko toga.“

(Dnevno.hr)