Prvi maj ima korene u radničkim borbama za osmočasovno radno vreme krajem 19. veka, posebno u SAD i Evropi, sa značajnim demonstracijama u Čikagu 1886. godine
Iako su ostvarene brojne radničke povlastice, brza tehnološka promena i globalna nestabilnost donose nove izazove za radnička prava u budućnosti
Više od 80 zemalja sveta, među kojima je i Srbija, obeležava Međunarodni dan rada 1. maja ili prvog ponedeljka u maju svake godine, ali ne i Sjedinjene Države i Kanada. Umesto toga, Amerikanci i Kanađani slave Praznik rada kao državni praznik prvog ponedeljka u septembru još od 1894. godine, 12 godina nakon prve proslave Praznika rada u Njujorku. Evo kako je "nastao" Prvi maj, kakvo nasleđe ima, a kakva je perspektiva danas.
U velikom delu Evrope, Azije, Afrike i Latinske Amerike, događaj poznat kao Prvi maj odaje počast političkoj i ekonomskoj moći radnika, često uz demonstracije socijalističkih ili radničkih partija i odavanje priznanja nacionalnim radničkim pravima.
Američki Praznik rada uključuje parade sindikata na mnogim mestima, ali za većinu Amerikanaca, on je manje vezan za organizovani rad, a više za roštiljanje, dane na plaži i rasprodaje pred početak školske godine. Ta praksa je zaživela i u drugim delovima sveta, uključujući i Balkan.
Oba praznika, međutim, nastala su u istom periodu, u SAD pre skoro 150 godina, usred burnih radničkih pobuna u industrijskom srcu Amerike. Njihovo osnivanje ujedinilo je domaće i imigrantske radnike u izuzetnom savezu kako bi zahtevali osmočasovno radno vreme u vreme kada su američki radnici radili u proseku 10 ili više sati dnevno, šest dana u nedelji.
Zahtev za kraćim radnim vremenom bio je zasnovan na velikoj ideji: da dani radnika pripadaju njima, čak i ako poslodavci poseduju njihova radna mesta i plaćaju njihov rad. Ta ideja je inspirisala najuzvišenije ciljeve rastućeg radničkog pokreta koji se prostirao od Čikaga i Njujorka do Stokholma i Sankt Peterburga. I radnički aktivizam s kraja 1800-ih i danas baca daleko svetlo na Praznik rada, noseći važnu poruku o borbi za kontrolu nad svakodnevnim životom zaposlenih.
Borba za kraće radno vreme više nije glavno pitanje za organizovani rad u SAD. Ali upravo je borba za osmočasovni radni dan okupila raznoliku koaliciju radničkih grupa koje su stvorile Praznik rada i Prvi maj 1880-ih.
Neradni dani
Na Praznik rada, popularne destinacije širom sveta su prepune ljudi koji provode praznik opuštajući se i zabavljajući.
Ako građane posluži vreme, tako će biti i u Srbiji ovog Prvog maja 2026. Praznik rada pada u petak, a 2. maj u subotu, što znači da zaposlene očekuju tri neradna dana zaredom (od petka do nedelje).
"Proleteri svih zemalja, ujedinite se"
Od južnoslovenskih naroda, kako prenosi BBC, Prvi maj prvi su obeležili Slovenci i Hrvati, u tadašnjoj Austrougarskoj. Tri hiljade zagrebačkih radnika 1890. najpre je učestvovalo u radničkoj skupštini na kojoj se tražilo osmočasovno radno vreme i nedeljni odmor.
Loši uslovi rada, niske nadnice i izostanak radnog vremena podstakli su ubrzo i radnike u Srbiji da organizuju prvomajski miting - 1893. Za mesto demonstriranja odabrana je kafana „Radnička kasina" na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu, piše Politikin zabavnik, prenosi BBC.
Svečaniju formu obeležavanje Međunarodnog praznika rada, kako piše Tanjug, imalo već naredne 1894. kada su proslave organizovane u Beogradu, Šapcu, Negotinu, Kragujevcu, Požarevcu, Obrenovcu, Bajinoj Bašti.
Prvomajska manifestacija u seoskoj sredini u Srbiji prvi put je održana skupom u selu Dubona, kod Mladenovca, 1895. godine.
Masovnije manifestacije uslediće od 1903. pošto je osnovan Glavni radnički savez, kao i Srpska socijaldemokratska stranka.
U Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, krajem 1945. objavljena je Uredba o proglašenju Prvog maja državnim praznikom koju je potpisao Josip Broz Tito:
"Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene." Prvi maj u Jugoslaviji nije imao protestni karakter kao u svetu, već je označavao opštenarodnu proslavu i uživanje u prirodi, a tako je ostalo do danas.
Prvi maj u Beogradu
Ipak, da nije sve u zabavi i da inicijalna ideja Praznika rada živi pokazuju simbolična okupljanja radničkih sindikata i drugih kolektiva u Beogradu.
Sve više pitanja u savremenom dobu
U savremenom periodu, prvomajski skupovi i dalje promovišu radnička prava, pre svega pravo na sindikalno organizovanje. Međutim, teme su se proširile i uključuju širok spektar pitanja povezanih sa političkom levicom, kao što su prava imigranata, antiratni stavovi, antikapitalizam, LGBTQ+ prava, ekološka pitanja i druga.
Iako je većina protesta na Prvi maj mirna, u SAD i mnogim zemljama postoji istorijat nereda, materijalne štete i nasilja još od Hejmarket incidenta 1886. godine.
Poslednjih godina protesti se fokusiraju na rast troškova života, smanjenje socijalne potrošnje i klimatske promene.
Primeri ranijih protesta radnika
U 2025. godini, dominantne teme protesta u SAD bile su protiv vladine ekonomske i imigracione politike, posebno protiv Trampove administracije. Takođe su bili prisutni protesti protiv rasta troškova života, ratova u Gazi i Ukrajini i klimatske pravde.
U Filadelfiji je grupa demonstranata blokirala raskrsnicu ulica Broad i Vine, što je dovelo do hapšenja 70 ljudi zbog ometanja saobraćaja. Širom sveta održani su protesti protiv "trampizacije" globalne politike. U Evropi su demonstranti osudili fašizam i porast antiimigrantskih stavova, dok su u Aziji protestovali protiv carina uvedenih pod Trampovom administracijom.
U Istanbulu je tokom prvomajskih protesta privedeno preko 400 ljudi, a vlasti su obustavile javni prevoz kako bi sprečile dolazak demonstranata na Trg Taksim.
U 2024. godini dominantna tema bila je sukob Izraela i Palestine u Gazi, uz studentske proteste koji su povremeno prelazili u nasilje i zauzimanje univerzitetskih zgrada.
U 2023. godini glavni pokretači protesta bile su sporne zakonske mere i poremećaji u radu sindikata.
"Radnici pre milijardera" u 2026.
TorchStone procenjuje da će sledeće teme dominirati protestima 2026. godine:
Protesti zbog percepcije autoritarnog upravljanja i prekoračenja ovlašćenja vlasti nastavili su da rastu u 2026. godini. U SAD, pokret „No Kings“ nastavlja da protestuje protiv Trampove administracije. U Evropi su zabeleženi protesti u Italiji i Gruziji protiv autoritarnih reformi. U Mađarskoj su izbori u aprilu 2026. doveli do promene vlasti, što je inspirisalo nove pro-demokratske skupove.
Imigraciona politika postaje ključna tema protesta, sa fokusom na protivljenje strogim merama, uslovima pritvora i postupcima imigracionih vlasti. Aktivisti povezuju imigraciju sa radničkim pravima i organizuju štrajkove i masovne demonstracije.
Na Prvi maj očekuje se fokus na povećanje plata, jačanje sindikata i poboljšanje radničkih prava. Protesti se fokusiraju na nejednakost, visoke troškove života i oporezivanje bogatih. Neke organizacije koriste slogan "radnici pre milijardera".
Ekološki aktivisti targetiraju kompanije i institucije koje ne reaguju dovoljno brzo na klimatske promene, prenosi Torch Stone.
Radikalni koreni Praznika rada
Na čelu sa sindikatima sklonim socijalizmu, osnivači Praznika rada uključivali su vešte, domaće zanatlije koji su branili kontrolu nad svojim zanatima, imigrantske radnike koji su tražili olakšanje od celodnevnog napornog rada i revolucionarne anarhiste koji su potragu za kontrolom radnog dana smatrali korakom ka preuzimanju fabrika i rušenju države.
Prvobitno su izabrali 5. septembar 1882. za prvi Praznik rada kako bi se poklopio sa opštom skupštinom tada najvećeg i najšireg udruženja američkih radnika, Vitezova rada, u Njujorku. Dve godine kasnije, radnički lideri su premestili godišnji događaj na prvi ponedeljak u septembru, dajući većini radnika prvi put dvodnevni vikend.
Kako su se parade i piknici povodom Praznika rada širili, mnogi američki gradovi i savezne države ubrzo su ga proglasili zvaničnim praznikom. Ali pošto je malo poslodavaca u ranim godinama davalo radnicima slobodan dan, Praznik rada je, prema rečima istoričara Majkla Kazina i Stivena Rosa, postao "praktično jednodnevni opšti štrajk u mnogim gradovima".
Američki počeci
Pokret za osmočasovno radno vreme dostigao je nemili vrhunac u bici na Hajmarket trgu. Prvi maj obeležava upravo tu bitku.
Prvog maja 1886. godine, sindikati veštih radnika organizovanih po zanatima ili strukama predvodili su opšti štrajk širom zemlje za osmočasovni radni dan. Pridružili su im se "radikalni socijalisti, borbeni anarhisti i mnogi članovi Vitezova rada". Više od 100.000 radnika učestvovalo je širom zemlje.
Najdramatičnije demonstracije dogodile su se u Čikagu, koji je nakon godina brzog rasta postao drugi po veličini grad u SAD. Skoro 40.000 ljudi iz Čikaga zaustavilo je veći deo tog rastućeg industrijskog, poljoprivrednog i trgovačkog centra. Tri dana kasnije, bomba bačena na mitingu na Hajmarket trgu ubila je sedam policajaca, izazvavši široku nacionalnu represiju protiv radničkog aktivizma.
Godine 1889, socijalistički sindikati i radničke partije, okupljeni u Parizu na prvom kongresu nove Socijalističke internacionale, proglasili su 1. maj međunarodnim praznikom radnika. Delimično su sledili primer nove Američke federacije rada, koja je pozvala na obnovljene štrajkove na godišnjicu događaja iz 1886.
Takođe su odavali počast sećanju na osam radničkih aktivista koji su osuđeni za bombaški napad na Hajmarketu isključivo na osnovu svojih govora i radikalnih političkih stavova, u procesu koji se široko smatrao nameštenim. Četiri "mučenika Hajmarketa" su obešena, a peti je izvršio samoubistvo pre nego što je mogao biti pogubljen.
Ranija pobeda radnika
Iako je Prvi maj dugo bio povezan sa evropskim proslavama proleća, njegovo savremeno značenje ima dublje američke korene koji prethode tragediji na Hajmarketu. Tog datuma 1867. godine radnici u Čikagu su proslavili raniju pobedu.
Na kraju Građanskog rata, kampanje za osmočasovno radno vreme pojavile su se u gradovima širom zemlje, zagovarajući zajedničko tumačenje ukidanja ropstva: za mnoge radnike, oslobođenje je značilo da poslodavci kupuju samo njihov rad, a ne njihove živote. Poslodavci su možda mogli da monopolizuju sredstva za život radnika, ali ne i njihove sate i dane.
Pokret je doveo do zakona koji su proglasili osmočasovni radni dan u šest saveznih država, uključujući Ilinois, gde je novo pravilo stupilo na snagu 1. maja 1867. godine. Ali poslodavci su masovno kršili ili zaobilazili zakone, a države ih nisu sprovodile dok su trajali, pa su radnici nastavili da se bore za kraće radno vreme.
"Vreme je novac"
U 19. veku, rad američkih radnika počeo je da se meri po tome koliko dugo rade i koliko su plaćeni. Iako su ih delile velike razlike u platama, ujedinjavali su ih uglavnom isti radni sati na svakom radnom mestu.
Zahtev za kraćim radnim vremenom bez smanjenja plate bio je osmišljen tako da privuče sve nadničare, bez obzira ko su, odakle su ili čime se bave.
Radnički lideri su tvrdili da kraće radno vreme znači da bi poslodavci morali da zaposle više ljudi, stvarajući nova radna mesta i povećavajući satnicu. Provođenje manje vremena na poslu omogućilo bi radnicima da postanu veći potrošači, podstičući ekonomski rast.
Imati "osam sati za rad, osam sati za odmor i osam sati za ono što želimo", popularna parola radničkog pokreta, ostavljala bi više vremena za obrazovanje, organizovanje i političko delovanje.
Najšire gledano, borba za kraće radno vreme obuhvatala je težnju radnika da kontrolišu svoje vreme, i na poslu i van njega. Ta dalekosežna borba uključivala je napore da se ograniči broj godina koje ljudi provode zarađujući za život ukidanjem dečijeg rada i stvaranjem penzija za penzionisane radnike.
Bendžamin Franklin je rekao čuvenu izrekuu: "Vreme je novac", misleći da slobodno vreme košta novca koji bi radnici mogli da zarade na poslu. Ali poruka pokreta za kraće radno vreme bila je da se vrednost života radnika ne može izračunati u dolarima i centima.
Različiti praznici
U 20. veku, mnogi sindikati širom sveta su izborili kraće radno vreme za mnoge svoje članove. Ali su taj zahtev odvojili od šire agende radničke autonomije i međunarodne solidarnosti.
U SAD postigli su značajan uspeh donošenjem saveznog zakona o osmočasovnom radnom danu i 40-časovnoj radnoj nedelji za mnoge industrije tokom 1930-ih. Tada je ekonomista Džon Mejnard Kejns predvideo da će rastuća produktivnost rada omogućiti radnicima 21. veka da rade samo tri sata dnevno.
Produktivnost radnika je nastavila da raste kao što je Keynes predvideo, a plate su rasle u istom tempu – sve do 1970-ih. Ali radno vreme nije opadalo, ostavljajući tročasovni radni dan kao zaboravljenu viziju onoga što je organizovani rad mogao da postigne.
Koje zemlje danas obeležavaju Prvi maj?
Pored Srbije, ostale zemlje regiona takođe obeležavaju neradno Prvi maj.
U bivšem Sovjetskom Savezu, praznik je bio prilika da se oda počast radničkim doprinosima džinovskim paradama na Crvenom trgu. Rusija danas obeležava Praznik rada 1. maja, ali uz znatno izmenjen odnos prema boljševičkoj revoluciji.
U Finskoj, primera radi, Prvi maj je Međunarodni dan radnika i predstavlja završetak školske godine za studente. Kako bi stvari bile jednostavne, Finci su spojili sve tradicije u jedan dan – paganska proljeća, katoličke tradicije i proslave studenata i radnika na praznik koji zovu Vappu (po svetici Walpurge).
U Poljskoj, prvi maj tesno prati Dan ustava 3. maja. Ova dva datuma zajedno često rezultiraju dugim vikendom zvanim Majówka, koji može da traje do devet dana – od 28. aprila do 6. maja, uz cenu uzimanja samo tri slobodna dana.
U Kazahstanu se 1. maj slavi kao praznik jedinstva, a praznik posvećen radu se obeležava poslednje nedelje septembra. Velika Britanija i Irska, na primer, slave prvi ponedjeljak nakon 1. maja kao praznik.
Kako još navodi Dnevno.me, Japan Prvi maj nije zvanično proglasi kao državni praznik, ali kako se nalazi između ostalih državnih praznika, to je slobodan dan za većinu japanskih radnika. Mnogi poslodavci to daju slobodan dan, a inače radnicima je to "plaćeno odsustvo".
Zaključak
Pandemija virusa kovid-19 je popularizovala model četvoročasovnog radnog vremena i koncept rada na daljinu, pa su digitalni nomadi postali obećavajuća percepcija rada. Mnoge zemlje su uvele skraćeno ili hibridno radno vreme, rad od kuće je normala, a sa pojavom veštačke inteligencije - radno vreme dobija novu dimenziju u mnogim sektorima.
Moglo bi se zaključiti da su radnici prešli dugačak put u borbi za svoja prava i ostvarili brojne pogodnosti, ali sudeći po situaciji u svetu, nestabilnosti i ubrzanoj tehnološkoj revoluciji - izazovi i pobede tek predstoje.
(Izvor: Blic Biznis,Torch Stone, The Conversation)
