Sa 500 dolara krenuo je peške oko sveta, sad se vraća kući posle 27 godina! Ovo je jedna od najvažnijih lekcija o sreći koje je usput naučio

Bušbi je imao 29 godina kada je napustio rodni grad Hal u Engleskoj i započeo ekspediciju poznatu kao „Goliath Expedition“, koja je startovala u gradu Punta Arenas na krajnjem jugu Čilea.

Njegov cilj bio je jednostavan u teoriji, ali izuzetno složen u praksi, da se vrati u Ujedinjeno Kraljevstvo bez ikakve pomoći prevoza, isključivo hodanjem ili plivanjem.

Dva pravila koja su promenila život

Kako je ispričao za CNBC Make It, tokom celog puta držao se samo dva pravila. Prvo je da ne sme da koristi nikakav oblik prevoza, a drugo da se ne sme vratiti kući dok poslednji kilometar ne pređe peške.

Iako su pravila u početku delovala jednostavno, ubrzo su se sudarila sa realnošću sveta, viznim režimima, zatvorenim granicama, političkim krizama i opasnim teritorijama kroz koje je morao da prođe. Uprkos tome, Bušbi je, prelazeći u proseku oko 30 kilometara dnevno, stigao do Evrope i očekuje da će naredne godine završiti put i vratiti se u Englesku.

Od vojnika do svetskog istraživača

Karl Bushby odrastao je u vojničkoj porodici i već sa 16 godina priključio se britanskoj vojsci. Tokom 12 godina služio je u padobranskom puku, ali je vremenom, kako sam kaže, počeo da oseća zasićenje.

Živeći u periodu relativnog mira, bez velikih vojnih angažmana, sve češće je maštao o dalekim horizontima. Počeo je da crta linije na mapama, zamišljajući put koji bi vodio iz Ujedinjenog Kraljevstva preko Evrope i Azije, Sibira, Beringovog moreuza, Severne Amerike i sve do juga Južne Amerike.

Kada je tu liniju jednom iscrtao, povratka više nije bilo. Napustio je vojsku, avionom stigao do Foklandskih ostrva, a zatim do Čilea, gde je započeo svoje putovanje dugo oko 36.000 milja.

Glad, zatvori i borba za opstanak

Tokom gotovo tri decenije putovanja, Bušbi je prošao kroz neka od najopasnijih i najnepristupačnijih područja sveta. Prešao je zloglasni Darijenski prolaz između Paname i Kolumbije, bio pritvaran u Rusiji, zatvaran u Panami, gotovo se smrznuo u Aljasci i čak 31 dan plivao preko Kaspijskog mora.

Često je danima bio bez hrane, oslanjao se na pomoć potpunih stranaca i noći provodio sam u šatoru pored puta. Kako kaže, glad je posebno psihološki iscrpljujuća jer čovek počinje da vidi hranu u svemu što ga okružuje, od senki do kamenja.

Najvažnija lekcija nije bila fizička

Iako je prošao kroz ekstremne fizičke napore, Bušbi ističe da mu najteže nije bilo hodanje, bol ili hladnoća, već gubitak bliskih odnosa. Kako kaže, raskidi sa ženama koje je voleo bili su najteži deo putovanja, dok je upravo vreme provedeno u tim odnosima bilo i najsrećnije.

S druge strane, njegovo iskustvo potvrdilo mu je veru u ljude. Tokom puta, u gotovo svakoj zemlji i kulturi nailazio je na potpunu dobrotu stranaca koji su ga primali u domove, hranili i pomagali bez ikakvog očekivanja.

"Svet je mnogo lepši nego što izgleda"

Bušbi danas kaže da ga je ovo putovanje naučilo da je svet, uprkos svim krizama i sukobima, mnogo toplije i humanije mesto nego što se često čini. Osmesi, gestovi i spremnost na pomoć, čak i bez zajedničkog jezika, pratili su ga na svakom kontinentu.

Ako sve bude teklo po planu, ovaj britanski istraživač uskoro će zatvoriti krug započet pre gotovo tri decenije i vratiti se kući, peške, kako je i obećao.